Marko VASILJEVIĆ

1. april 2020.

Prvo, za potpuni doživljaj pronađite singl gramofonsku ploču sa pesmom „Power of love” grupe Huey Lewis & The News. Zavrtite je. Dobro, pustite je sa Youtubea. Godina je 1985, a mi se u modifikovanom DeLoreanu vraćamo u budućnost, pardon, prošlost. Osamdesete su na vrhuncu i te godine počinje korišćenje internet domena (mada još nema ni naznake od sajtova i World Wide Weba), Microsoft objavljuje Windows 1.0, Intel 32-bitni procesor 80386, Nintendo predstavlja Super Mario Bros. Bioskopima hara „Povratak u budućnost”, za koji danas mlađi naraštaji verovatno znaju kao „onaj film koji se pojavljuje u trećoj sezoni serije Stranger Things”.

Kod nas je situacija nešto drugačija. Romantična retro-slika klinčurije koja provodi dane po šoping centrima na našim prostorima moraće da sačeka, a pričamo o vremenu pre interneta, bez videa na zahtev i striming servisa. Naravno, i bez mobilnih telefona i tableta za njihovu konzumaciju. Multimedijalne sadržaje naša mlađarija pronalazi na radio-stanicama i deljenjem fizičkih medija u formi video-kaseta, gramofonskih ploča i audio-kaseta. Čuli ste neki novi hit ili jednostavno pesmu koja vam se svidela? Nemate pojma kako se zove, ali morate da je imate. Radio-kasetofon je pripravan, sa magnetnom trakom u kaseti, da se pesma, sledeći put kada „naleti” na radiju, snimi i sačuva i, ako ste baš cool, podeli sa drugima. Sa pločama, naravno, presnimavanje je bila nemoguća misija, te je posedovanje primerka sa sadržajem koji je tražen bilo daleko vrednije i razlog više da vas obožavaju u društvu.

Danas pribavljanje muzike na fizičkom mediju deluje kao nešto što je više prikladno za pećinskog čoveka, a ne digitalno pismenog „milenijalca” ili „Gen-Z” tapkača, koji smatra da je Facebook društvena mreža doma penzionera. Hipsterima bi se još i oprostilo, ali i oni su već prevaziđeni. Previše se oseća taj retro-vajb 2010-ih. Klince danas to, jednostavno, ne interesuje. To ipak ne znači da su analogni nosači zvuka potpuno nestali. Zapravo, iako je broj prodatih fizičkih nosača zvuka u opadanju, i to najviše zbog pada prodaje muzike na CD-ima – kasete i vinil beleže rast. To su zanemarive količine koje se mere u stotinama hiljada i, iako je nama koji smo odrastali u tom periodu toplo oko srca kada pročitamo takve vesti, realnost je da je to ipak deo istorije, pre nego svakodnevica. Većina prodatih albuma i singlova zapravo je nastalo ranije i u pitanju su reizdanja, sa retkim izuzecima koji su privukli pažnju poput soundtracka iz „Guardians of the Galaxy” filmova, a koji su i inače obojeni retro-aromom i, naravno, soundtracka iz već pomenutog Netflixovog hit serijala koji je bukvalno omaž ovom periodu pop-kulture. Zapravo, 80-te su proteklih par godina sasvim korektno eksploatisane zahvaljujući projektima Marvelove produkcije, dotakao ih je i Spilberg sa filmom „Ready Player One” (eto DeLoreana ponovo na velikom platnu), „Star Wars” je živ (i koprca se), trešti SynthWave na Youtubeu. Prava mala renesansa. Doduše, ono staro „hoćeš kod mene imam novu ploču” zamenio je „netflix and chill” i tu nema povratka, ali je interesantno da, zapravo, „budućnost” i nije toliko drugačija od „davnih vremena”: i dalje „ko ima zlatne ključeve od tih tajnih odaja” multimedijalne riznice imaće prođu kod lepšeg pola (wink wink).

Kad smo već kod stihova grupe „Bajaga i instruktori”, da se vratimo na temu. Upravo te 1985. godine objavljen je njihov drugi album – „Sa druge strane jastuka”, koji se smatra za jedan od najboljih pop-rok albuma u istoriji naše muzike. Obeležili su ga brojni hitovi od kojih je naslovni objavljen i u formi promotivnog singla. Međutim, možda još interesantnije od A strane tog promo-singla, na kojoj se nalazila sama pesma, jeste B strana na kojoj se nalazio ni manje, ni više nego program za legendarni Sinclair ZX Spectrum – mali, kućni računar. Iako su se audio-kasete standardno koristile za unos programa u kućne računare, gramofonske ploče nisu bile korišćene u ove svrhe. Štaviše, u svetu postoji svega par zabeleženih primera i u svim slučajevima u pitanju je bio promotivni gimmick. Zapravo, jedini primer distribucije softvera na neuobičajen način za koji se opšte zna (na našim prostorima) jeste praksa koju je uspostavio (nedavno preminuli) Zoran Modli u svojim emisijama. Slično čekanju na omiljenu pesmu i njeno snimanje na kasetu tokom emitovanja, Modli je svojim slušaocima „šerovao” softverske poslastice uživo, putem radio-talasa. Čist „sajberpankeraj”. Uzgred, i cyberpunk (ne igra koju nećemo videti pre jeseni, već ceo žanr) nastao je te 1985. godine. Prosto da se čovek zamisli, zar ne?! Time je ekipa oko Bajage, zapravo, obeležila trenutak istorije računarstva na našim prostorima.

Na žalost, nema tačnog podatka o tome koliko je korisnika Spectruma uopšte bilo na našim prostorima. Propisi koji su važili u tom periodu predviđali su da je uvoz iz inostranstva bilo čega što košta više od 50 nemačkih maraka zabranjen, te samim tim ako ste hteli da budete „kompjuteraš”, morali ste da budete sa druge strane... zakona. Osim ako se ne bi opredelili za samogradnju Galaksije, domaće varijante koju je razvio Voja Antonić 1983. godine. Procena je da je godišnje „sklapano” nešto preko hiljadu Galaksija, tako da realan broj korisnika računara, u kućnim uslovima, verovatno i nije daleko prevazilazio cifru od desetak hiljada. Samim tim, ni sadržaj za računare nije bio opšte dostupan na svakom koraku. Osim ako niste bili deo ekipe entuzijasta ili niste imali pirata sa kasetama, šanse da će te se naigrati bile su srazmerno male. Pardon, šanse da ćete naučiti programiranje. Možda čitaju roditelji, pa da ne shvate da su izdvajali ozbiljne cifre nemačke monetarne jedinice za svoje mladunce željne digitalne zabave pod izgovorom da je to, zapravo, sprava za učenje, što, doduše, i jeste bila.

Tim pre, čitava ideja stvaranja i objavljivanja programa za računar na gramofonskoj ploči jasno je delo entuzijazma i pogleda u budućnost, a ne praćenje nekog trenda. Izrečeno modernim techno lingom – inovativna disruptivna tehnologija.

Suštinski, snimanje programa na gramofonsku ploču izvedeno je na sličan način kao da je zabeležen na audio-kasetu. Oba medija su analogni nosači zvuka i, pored brojnih razlika, u smislu medija za beleženje digitalnog kôda nisu se razlikovali do te mere da bi to bilo nemoguće izvesti. Spectrum je dolazio sa 16 ili 48 kilobajta radne memorije u koju ste mogli da učitate program i faktički, to je bilo jedino ograničenje. Program sačinjen od nula i jedinica kodirao se u audio-zapis koji su činili impulsi frekvencija različitog trajanja. Brzina upisa bila je oko 1,4 kilobita po sekundi. Pod pretpostavkom da je program koristio svu raspoloživu memoriju i da je broj jedinica i nula jednak (a nije), teoretski, bilo bi potrebno oko četiri minuta i 50 sekundi da se program smesti u RAM i pokrene, ali u praksi je to ipak trajalo nešto kraće. I to pričamo o onoj jačoj verziji Spectruma. Da stavimo stvari u perspektivu, da teoretski sad možemo da uzmemo pesmu „Sa druge strane jastuka” kompresovanu u MP3 format i da želimo da je učitamo nekako u Spectrum, trebalo bi nam preko četiri sata učitavanja. Strimovanje te iste pesme preko neke od platformi danas bi za učitavanje trajalo delić sekunde. Toliko su bile skromne mogućnosti onovremenih računara, ali kao što vidimo, to nije sprečilo kreatore sadržaja da za njega stvaraju igre, programe za grafiku, pa čak i 3D modelovanje. Naravno, u skladu sa tehničkim ograničenjima, pre svega u vidu grafičke rezolucije od 256 × 192 piksela, odnosno tekstualnog režima sa 24 reda po 32 karaktera.

Suštinski, staviti program na gramofonsku ploču i nije bilo toliko problematično: dovoljno je samo napraviti ploču koja „svira” škripavu Spectrum simfoniju i to je to. Međutim, pitanje je koliko bi se iko sećao svega ovoga da nije bilo posvećene ekipe koju možete naći na Facebooku (matorci) u okviru grupe „Balkan retro computing”, gde je jedan od administratora, Marko Šolajić, „digitalni arheolog”. Zahvaljujući njima, brojni računari nastali u ta drevna vremena su sačuvani, i to ne samo kao uspomena, jer se ozbiljno bave i prikupljanjem, restauracijom i čuvanjem najšire moguće lepeze uređaja, mahom iz perioda o kom govorimo.

Zbog toga ne čudi da je do njihovih šaka dopala i ova retro-egzotika. Zapravo dve, jer su im na raspolaganju bila dva primerka promo-singla. Naravno, radoznalost ih je naterala da pokušaju da program i učitaju, s obzirom na to da su imali svu neophodnu opremu za tako nešto. Ispostavilo se da posao i nije bio toliko lagan. Obe ploče, očekivano, nisu bile u najboljem stanju usled habanja i „pažljivog” čuvanja svih 35 godina, a imale su i karakteristično oštećenje na oba primerka, na istoj poziciji. Postoji sumnja da je do nekih problema nastalo i u samoj proizvodnji, a sve to zajedno predstavljalo je pravi izazov. Ispostaviće se da je Marku takav izazov, zapravo, bio i dodatni motiv da, uz solidnu dozu kreativnosti, prevaziđe probleme i uspešno učita program i zabeleži ga na video snimku koji je dostupan na YouTubeu (vidi QR kod).

Vrlo brzo ovo je privuklo pažnju i retro-zajednice, ali i pojedinih medija, jer u pitanju je ne samo delić istorije računara, već i pop kulture naših prostora. Nakon što je Marko Šolajić na svom nalogu na Twitteru objavio u čemu je uspeo, krenuo je pljusak notifikacija i ispostavilo se da je čitava priča privukla daleko više pažnje, nego što je iko očekivao. Između ostalog, imali smo prilike da vidimo i naslove poput „Rešena misterija Bajagine ploče od pre 35 godina”. Ono što je možda još više ostalo pod velom misterije jeste pitanje – ko je uopšte autor tog programa za ZX Spectrum.

Ispostaviće se da je u pitanju Nedeljko Vučelja, koji je u tom periodu sarađivao sa „Ribljom čorbom” i bio zadužen za scensku rasvetu. U tom periodu je došlo i do poznanstva sa Bajagom i kasnije je nastavio saradnju i sa „Instruktorima” na njihovim nastupima. Istovremeno, u tom periodu se bavio i računarstvom i, kao i mnogi entuzijasti tog vremena, dovijao se i nabavljao časopise i literaturu i vrlo brzo ušao u svet programiranja. Kao i mnogima, radio-emisija „Ventilator 202” Zorana Modlija bila je važna ne samo kao izvor, već i kao prostor za promovisanje sopstvenih radova. Nakon što je jednom prilikom emitovan i Nedeljkov program, pisan za potrebe studija za snimanje „Kazablanka”, palo mu je na pamet da nešto slično uradi i za promo-singl „Sa druge strane jastuka”. Na njegov predlog, bez mnogo ubeđivanja, koncept koji je imao prihvaćen je od strane Bajage „na prvu” i krenulo se u realizaciju.

Za čitavu ovu priču Nedeljku je na raspolaganju bio Spectrum i sveska “na kvadratiće”. Kompletan program je, naravno, morao da se isplanira i faktički rukom ispiše i pre nego se krenulo u mukotrpno programiranje na samom Spectrumu. Njegova specifična tastatura koju su krasili „prelepi” gumeni tasteri, bila je izuzetno neprijatna za duži unos teksta. Neko će se verovatno pobuniti i reći da nije tako. Stvar je mogla donekle da se ubrza time što su određene komande, funkcije, itd. bile ispisane na samom tasteru, te su mogle da se unose po principu pozivanja prečice, a ne da se unose karakter po karakter. Nedeljko je, očigledno, imao problem sa ovim pristupom pa je modifikovao svoj primerak. Neudobnu gumičastu opciju zamenio je mehaničkom. Inače, odabrao je komponentu koja mu je od ranije bila dostupna – neiskorišćenu tastaturu za Galaksiju, koju je prilagodio i vezao na Spectrum. Svako ko danas drži do sebe reći će vam da je ovo pametan potez. Možda će mu zameriti što nije ubacio i RGB osvetljenje.

Ovo malo „čudovište” uspešno je kreiralo nekih 12 minuta sadržaja koji možete da pogledate na Youtubeu, ako ga već niste pogledali prekidajući čitanje ovog teksta. Sam program nije interaktivan, već je pisan u formi prezentacije. To je i u redu. Niko i nije očekivao video-igru u kojoj „Bajaga i instruktori” uništavaju uljeze iz svemira ili tumaraju hodnicima i klopaju „pilule za lilule”. U pitanju je, mahom, tekstualni sadržaj koji nas upućuje u spisak i tekstove pesama, obučen u grafičku oblandu koja podrazumeva igru boja i bazičnih animacija. Zapravo, izgleda veoma cool i možemo samo da pretpostavimo kako je to izgledalo u onom vremenu kada je i bilo objavljeno. Svakako, bila bi šteta da je sve ovo palo u nepovratni zaborav.

Mnogo toga je drugačije. Period od 35 godina možda i ne deluje kao tako dug, ali kada su u pitanju kompjuteri i tehnologije povezane sa njima, imali smo zaista uzbudljiv razvoj koji je ponekad i teško ispratiti. U pitanju su promene koje ne pogađaju samo određen broj entuzijasta i zaljubljenika u tehniku, već ulaze duboko u sve naše živote i menjaju navike, a da ponekad toga nismo ni svesni. Doba osmobitnih legendi deluje nestvarno davno, CRT monitori i big tower kućišta devedesetih i počeci umrežavanja takođe. Od štrebera sa dioptrijom programeri su se transformisali u štrebere sa dioptrijom o kojima sanjaju udavače i starlete. Na dlanovima imamo procesorsku snagu i skladište memorije ravno nekadašnjim superkompjuterima i svu tu moć i snagu koristimo svakodnevno da gledamo „tjubere” i „tvičere”. Muzika i filmovi se ne skupljaju i poseduju, već rentiraju i strimuju. Ponekad se zapitamo koliko smo i sami postali deo te „ponude” nesmotrenim deljenjem ličnih podataka koji su postali proizvod i resurs. Mada, realno, niko nema vremena da razmišlja o tome. Previše smo zauzeti instant konzumacijom koju plaćamo kroz mesečnu pretplatu ili advertajzing harač. Šta nas čeka 35 godina od danas? Qzmo, imaš mesta u bunkeru? Poneću neke ploče.