Miodrag KUZMANOVIĆ

1. decembar 2019.

Američki Oskari su već duže vreme monotono palamudisanje u kom se umesto filmskih tema gledaocima na nos nabijaju selebritiji koji glasno signaliziraju svoje nepostojeće vrline i vređaju svog narandžastog predsednika. Pre deset godina bolest nije uzela tolikog maha i realna iznenađenja bila su moguća.

Te 2009. godine favorit kritike i publike bio je famozni „The Curious Case of Benjamin Button” s Bredom Pitom, skupi i kitnjasti film o inverznom životu čoveka koji počinje život kao starac, a završava stadijumom bebe. Bio je nominovan za trinaest oskara i svi su nekako očekivali da će pokupiti većinu, ali onda je, poput hipersoničnog projektila, na scenu uleteo „Slumdog Millionaire” i dezintegrisao ga. Gledao sam ih u razmaku od nedelju dana jer su oskarovski screeneri uvek blagosiljali bittorent zajednicu bezmalo savršenim kopijama... Tada sam još bio relativno mlad, te mi je „Bendžamin Dugmence” zagolicao maštu na neki glup malograđanski način, više me ubedivši da bi trebalo da mi se svidi nego što mi se zaista svideo. Taj seratorski fejk sentiment mi je istekao kroz potoke znoja, koje sam iscedio gledajući „Milionera iz blata”, apokaliptično emocionalno realan gigafilm, koji je mojoj ženi i meni fazno pomerio dupeta zauvek. Gledajući „Milionera” radio sam sklekove od hiperanksioznosti koju mi je stvorio, vraćajući me u vreme kad sam bio siromašni chai wallah koji je na Terazijama prodavao čaj bogatim trgovcima i gospodi sa šeširima.

Mislim da sam tek tad, blagosiljan tim dvojnim filmskim iskustvom, postao svestan realne razlike između umivenog proseravanja i iskrene emocije u umetnosti. „Slumdog Millionaire”, fenomenalni, katarzični ultrafilm činodejstvovao je u mojoj i dušama članova oskarovske komisije, koja mu je dodelila osam statua u najvažnijim kategorijama, uključujući i onu za najbolji film. „Bendžamin” je dobio tri relativno nebitna Oskara (šminka, vizuelni efekti i umetnički pravac or something), verovatno da se ispoštuju Branđelina i Paramount.

Danas, deset godina kasnije, svedoci smo bukvalno iste situacije, ali preslikane u svet video-igara. S jedne strane imamo kitnjastu, blago retardiranu malograđanštinu oličenu u igri Death Stranding, a s druge, „blatnjavomilionerske” strane imamo neprevaziđeni Disco Elysium. Paralele između ove dve igre mogu da se postave u svim kategorijama. Nova igra Hidea Kodžime, prva koju je stvarao oslobođen stega kompanije Konami, najavljivana je kao perjanica novog žanra, nešto čega nije bilo nikad ranije, trijumfalno delo genija koji hoda po oblacima i razgovara s anđelima. Kao što to obično biva kad se unapred mnogo kenja, umesto magnum opusa dobili smo magnum crimen. Kodžima, uobrazivši da je arbiter elegantiarum i Leopold koji se podignutog nosa penje na scenu, napravio je fantastično dosadnu, besmislenu igru kojoj nikad neću oprostiti pedeset sati života koje mi je pojela.

Disco Elysium je sirov, surov, realan, prljav i hrabar kao epopeja o uličnom prodavcu čaja koji postaje milioner. Ova igra, koja je moj GOTY ukoliko u decembru ne bude bilo nekih iznenađenja, to jest ukoliko Phoenix Point ne razvali blagajne i moje nežno srce željno ljubavi i apokalipse, realni je naslednik Planescape: Tormenta. O da, iskoristio sam Torment tetovažu, sada nema nazad. Naslednika Torment krune čekali smo tačno dve decenije, tokom kojih smo periodično kušali razočaranja visokog profila, čak i od igara za koje smo kolektivno bili ubeđeni da će postati relikvije. Torment: Tides of Numenera, gledam u tebe s tugom razočaranog deteta koje je saznalo da mu je otac bio u domobranima.

Iskreno mi je žao što gejming nema jedinstvenu pozornicu gde bi ove dve igre mogle da se suoče. Neki imaginarni ring u kojem bi Death Stranding bio nokautiran u prvoj rundi od strane pijanog inspektora kog je izmaštao pisac iz Estonije, a Hideu Kodžimi stavljeno do znanja da bi trebalo da prestane da nas mrči u mozak i da krene da hvata beleške. Igrački svet je jedna velika, relativno mlada konfederacija u kojoj ni jedna struktura niti organizacija nije dovoljno respektabilna da bi se mogla smatrati američkom Akademijom za filmsku umetnost i nauku. Kao zajednica nismo u stanju da dodelimo nagradu koja ima težinu kao Oskar i prvi put mi je zaista žao zbog toga.