Njivo, robijo! Mukotrpna aktivnost obrade zemlje jedan je od temelja civilizacije, a to će ostati i nakon kakve nuklearne katastrofe. To što plodovi u tom slučaju imaju oči, zube, svetle u mraku, skakuću ili se smeju, neće smetati trgovcima postapokaliptične selendre, a na marljivom paoru (vama) je da ih dostavi. Pošto valjane postapokalipse bez nasilja nema, ruke žuljevite će pored motike baratati i oružjem. Miriše na zanimljivu pikselizovanu arkadu.

Put do glavne valute je jednostavan, što potvrđuje i krezavi seljo tokom tutorijala, rečenicom: „It’s not rocket science”. Prvo okopate parcelu, pa posejete raspoloživo seme. Sadnice zalivate, đubrite i štitite sve do žetve, koja se uglavnom sprovodi već narednog jutra (radijacija očigledno godi botanici). Vodu dovlačite sa obližnjeg bunara, dok đubrivo prikupljate od utepanih protivnika. Preko dana, koji je vremenski ograničen, relativno bezbedan izvor ove smrdljive potrepštine su krtice koje se motaju oko njive. Kako padne noć, situacija se menja. Slede tri napada naoružanih zečeva i pokojeg sluzavca. Prvi su željni vaše krvi, a drugi bi da iz’edu ono što ste zasadili. Pod uslovom da dočekate jutro, iznad glave se pojavljuje helikopter koji vas automatski transportuje do sela. Tamo pičite samo jednom do narednog dana, pa je potrebno blagovremeno požnjeti letinu, kako biste imali sa čim da trgujete.

Po dolasku vam se ispostavlja broj osvojenih cropsa. Za njih možete kupiti još semena za setvu, ponoviti jučerašnji ciklus i vratiti se narednog jutra po još (i usput umreti od dosade). Daleko je zabavnije investirati u jači arsenal, koji je, nažalost, u funkciji samo do narednog jutra. Pošto su usevi tokom dana bezbedni, sa šotkom ili snajperom u rukama valja se zaputiti van matične teritorije. Tamo vas pored usnulih zečeva očekuje još neprijateljske faune. Zlotvora je mnogo i većina ispaljuje ubojite projektile u vašem pravcu. U početku ćete dosta ginuti, ali zato kada uđete u štos... opet ćete dosta ginuti. Generalno, dosta ćete ginuti. Ovakvi rizični pohodi, čak i sa najosnovnijom puškom su isplativi zbog dropova koje potamanjena gamad za sobom ostavlja. Pored sirovina za narednu setvu, mogu se osvojiti i domaće životinje. Svaka ima različitu ulogu - kokoška uklanja korov, krava zaliva zasad itd. Posebno je koristan i turret, odbrambeni top koji montirate na njivu. Raznovrsnih pomagala je puno i trebaće vremena da ih sve provalite. Zbog sata koji neumitno nagoveštava sumrak, a zatim i noć, treba se vratiti motici. Parcela je već zarasla u korov, što produžava setvu. Ukoliko posedujete četiri semena iste biljke, zasadite ih u formaciju kvadrata, obrazovaće jednu veću, pa će prinos biti jači. Neke kulture, poput ruže, zahtevaju više vode nego druge, samim tim je potrebno više vremena dok ne sazru za berbu. U zamenu za nju, seoski lekar dodaje health, a uzgoj je jedini način nabavke. Na vreme se pobrinite za nju, jer noć je mračna i puna zecova.

Osim smene doba dana, u igri se smenjuju i godišnja doba. Počinjete u proleće, a do leta vas dele tri dana i tri noći, svaka opasnija od one prethodne. Treće večeri se u jurišu na njivu brojnim protivnicima pridružuje i boss. Pod uslovom da je minulo jutro bilo profitabilno i da je na lageru bila omiljena puška (jackrabbit je zakon), šanse za opstanak su dobre. Ako to nije slučaj, biće čupavo. U oba scenarija počinje nešto intenzivnije, za žanr prepoznatljivo, histerično izmicanje i nišanjenje. Tamo negde je radioaktivna loptica sa vašim imenom, a tada - nema check pointa niti savea! Nakon što vas bilo šta neprijateljsko pipne četvrti put, natrag na sam početak gušteru, pa plači što nisi sadio/brao ruže na vreme! Frustrirajuće? Veoma! Srozalo bi i ocenu igre da nije tako nemilosrdno zarazna i da redovni epilog nije: „Ma daj još jednom...”

Da je prava zemljoradnja zabavna kao Atomicrops, Javni servis bi snimao soc serije o opustelim gradovima, gde preostali visokoplafonci, koji smešno pričaju, kukaju zato što je sva omladina pobegla na selo.