Svaki put kad pomislim na Syberiu, pa tako i dan-danas, osetim sladak dah mladosti i računarske nevinosti. Brljala sam kao Kejt Voker po Valadilenu, zaglavljivala ovamo i onamo, tražila tutorijale po internetu, mučila se, ali nekako završila. Drugi deo nikada nisam ni odigrala. Žao mi je. Muziku iz igre i danas još uvek držim na plejeru i kada god je čujem, suzica sama krene... Onda desetak godina ništa. Onda prelepi Machinarium... i mali slatki robot i opet onaj sladak ukus u ustima. Sve je potpuno drugačije, ali je ukus ponovo sladak. Osećam kako mi se mozak znoji i raste, posle svake rešene zagonetke. Dobar je osećaj.

Onda deset godina ništa. Ponovo... Onda Gibbous - A Cthulhu Adventure... Heh, ispadne da naiđem na dobru point and click avanturu tek svakih deset godina. Nažalost, tako je. Nije da ih nije bilo u međuvremenu, ali ukus koji su ostavljale u ustima, uglavnom je bio bljutav. Probala sam i ovo i ono, bila sam i tamo i ’vamo, kliktala ovde i onde, ali uzalud. Nijedan naslov nije ostavljao onaj osećaj da je „baš kako treba”.

Dobre point and click avanture su postale ređe od dobrih run and gun pucačina. Svi su krenuli da mi pametuju i da prave otvorene svetove od × puta × i više kvadratnih kilometara po kojima moram da jurcam sa rancem od dvadesetak kilograma i ko zna koliko slotova na leđima. A ja samo želim da mi naleti horda trčećih, puzajućih i letećih monstruma, kao u Serious Sam, a ja se sa minigunom zaletim među njih pa onda polako unazad, dok ih kosim red po red. Dobra stara vremena...

Dok u svetu pucanja vladaju neka nova pravila i zaista ne mogu ponovo da nađem navedeno minigunovanje, u svetu point and click avantura povremeno blesne po neki biser. U sveopštoj gejmerskoj papazjaniji povremeno izleti nešto što zavređuje pažnju. Kažu da kvantitet mora da iznedri kvalitet, ali se meni čini da kvantitet samo dovodi do toga da dela koja zavređuju pažnju (film, muzika, gaming), jednostavno prođu ispod radara. Srećom, ne sva. Gibbous - A Cthulhu Adventure je jedan od takvih bisera. Ruža u kontejneru prepunom kora od banana i lubenica.

Mislim da me je igra apsolutno kupila već prvim kadrom, još dok traje učitavanje igre, gde na prvi pogled zlokobna ali u stvari smešna mačka, okružena okultnim simbolima, pruža šapice prema meni. Druga stvar koja me je privukla je naravno mitos H.P. Lavkrafta na kome se bazira igra, ali dok svi drugi pokušavaju da prenesu horor atmosferu koju je Lavkraft izmaštao (i u tome uglavnom ne uspevaju), Gibbous - A Cthulhu Adventure okreće stvari na humor. I to radi vrlo uspešno, što deluje osvežavajuće, za promenu. Realno, posle Dark Corners of the Earth, koji mi je uterao strah u kosti 2006. godine, nije bilo igre dostojne Lavkraftovih dela. Prošlogodišnji Call of Cthulhu je bio samo meh...

Gibbous - A Cthulhu Adventure je napravljen s ljubavlju i entuzijazmom koji može da iznedri samo mali nezavisni studio koji u ovom slučaju dolazi iz Rumunije i zove se Stuck in Attic.

G-ACA je igra u kojoj kontrolišete tri lika, obilazite različite lokacije inspirisane Lavkraftovim opusom i rasplićete priču o Ktulu kultistima i njihovim ludostima. Gejmplej je uglavnom klasičan za ovu vrstu igara. Koristite miša za kretanje, ispitivanje i kombinovanje objekata pokušavajući da ukapirate šta bi trebalo da uradite. Taster ’shift’ vam „hajlajtuje” zanimljive delove scene i to je otprilike to. Deluje prosto, ali je dovoljno dobro da funkcioniše baš kako treba. Rumuni se nisu trudili da izmišljaju toplu vodu i mislim da je to u ovom slučaju bila prava odluka. Likovi koji su vam na raspolaganju su privatni detektiv Don R. Ketajp i student Baz Kervan. Ipak, da sve ne bude „obično”, na raspolaganju imate i mačku koja govori, a odaziva se na ime Kiteh.

Grafika je prelepa. G-ACA je 2D avantura sa likovima, lokacijama i celokupnim vizuelnim stilom koji kao da je izašao iz crtanog filma. Igra je šarena dovoljno da se održi neprestana duhovitost, ali i mračna taman koliko je potrebno da se dočara okultno. Dizajn lokaliteta i likova je odličan, ali moram posebno da istaknem cica-macu koja mi je favorit. Svaka scena iznova potvrđuje generalni utisak ovom igrom, a to je da su njeni autori uložili zaista mnogo truda i ljubavi u svoje čedo, odnosno da ovaj projekat nije bio otaljavanje posla radi brze zarade na konto dopadljivog izgleda. Ova igra je pravljena da bude vizit-karta studija Stuck in Attic i trud uložen u ovu igru bio je ulaganje u budućnost studija. Naravno, kao što je slučaj sa većinom point and click avantura, hardverska zahtevnost je razumna, tako da nećete imati problema sa kakvom god mašinom da raspolažete.

Zvuk je, što nije čest slučaj u svetu indie igara, na prilično profesionalnom nivou, kako na polju sinhronizacije glasova, tako i pozadinske muzike. Glasovi likova odgovaraju njihovoj vizuelnoj prezentaciji, a klasični instrumenti u pozadini dodatno „začinjavaju” i upotpunjuju mističnu atmosferu.

Kao što smo već pomenuli, smisao za humor autora ove igre je jedan od njenih glavnih aduta koji nam se neprestano prikazuje kroz šale i pošalice tokom igre. Ovako dobra implementacija komedije u svet nadahnut Lavkraftom nije nešto što smo očekivali. U igri, inače, sasvim lepo mogu da uživaju i oni kojima gore spomenuto ime ništa ne znači.

Trenutno nam na pamet pada samo jedna zamerka ovoj igri i ona je vezana za specifičnu grupu igrača. Hardcore ljubitelji point and click avantura kojima je užitak da se zaglave na teškom mestu u igri i da danima mozgaju šta i kako iskombinovati da se otključaju sledeća vrata, ovde neće imati takav izazov. Zagonetke u igri nisu preteške i neće vam preterano oznojiti mozak, ali da se razumemo, nisu ni prelake, već baš onakve da većini igračke populacije legnu potaman. Mejnstrim, što bi rekli Anglosaksonci. Cena igre od otprilike dvadesetak evra je apsolutno odgovarajuća i igru možemo toplo da preporučimo za ove tople dane.