U paralelnom svetu Wolfensteina smo stigli do osamdesetih godina dvadesetog veka, postdisko ere i perioda kada je pop sa sintisajzerima zavladao svetom. Naravno, povećim delom sveta i dalje vladaju nacisti, iako ste ih dobrano isprašili kroz prethodnih nekoliko igara. Od BJ Blaškovića ni traga ni glasa otkako je „otišao po cigare”, te njegove ćerke odlučuju da saznaju gde je tata zbrisao i usputno zbrišu još pola miliona okupatora sa lica Zemlje dok tutnjaju okolo i prosipaju veoma loše fore. Naravno, odmah stižu do francuskog pokreta otpora, jer kako bi drugačije mogla da prođe jedna oslobodilačka priča nadahnuta klišeima Drugog svetskog rata. Nedostaju samo dva engleska avijatičara u buretu.

Lagana papazjanijica od postavke za lagani letnji hitić, barem je tako neko u Bethesdi to zamislio. Da je u pitanju igra za potpuno puštanje mozga na ispašu, biće vam jasno odmah posle uvodnog filmića - devojke tek tako skoknu do Pariza, u sred Evrope okupirane Švabama, bez ikakvog problema nabave high-tech odela i svrate na kafu u oslobodilačko podzemlje. Ono što jeste bitno je da je ovo po prvi put da smo dobili priliku da zaigramo neku Wolfenstein igru kooperativno, sa još jednim igračem, nešto što fanovi serijala oduvek traže. Štaviše, od co-op igranja ne možete da pobegnete u ovom spin-offu, jer je sve dizajnirano za dva igrača, pa će tako onu sestru koju niste odabrali voditi AI (u slučaju da nemate živog igrača jer ste, sasvim razumljivo, odabrali da ne otvorite sesiju nasumičnim online strancima). U praksi, to znači da ćete čekati saigrača da se dovuče do tastera, poluge, vrata, ili pite koju treba kooperativno smandrljati, jer kako bi inače igra rekla da je ovo paket-aranžman za dvoje ako ne forsiranjem ovakve saradnje. Wunderbar.

Ono što će vam biti jasno odmah po izboru lika je da je Youngblood podosta daleko od onoga što inače dobijamo sa Wolfenstein etiketom. Kreiraćete svoju ratnicu, birajući između Sofije ili Džesike (obe jednako blebetave i blago iritantne), kao i sijaset početnih kozmetičko-igračkih opcija koje ionako neće imati puno poente jer apsolutno sve od početne opreme možete otključati već posle kratkog tutorijala. Ovo nije ni klasični šuter, a ni baš „bogznakakav” RPG, jer vrlo trapavo pokušava da sedi na obe stolice i stalno propada između njih. Svaki upucani nacista i svaka pokupljena drangulija vam donose bodove iskustva i povećavaju nivo, što dalje (veoma polako) povećava statistike i dodaje poene za otključavanje pasivnih skillova. Isto tako i protivnici imaju velike linije i brojeve iznad glavurdi, sa „predivnim” dodatkom u vidu dva tipa oklopa - dok ne zapamtite koje oružje je jače protiv čega, spremite se da očima skačete od centra ka uglu ekrana i proveravate tip municije. Pogađate, sve što je krupnije od standardnog šifonjera upija rafale kao sunđer deterdžent, pritom potpuno nezaustavljivo grabeći ka vama jer, pobogu, ko će još da programira interaktivno reagovanje na igračeve akcije. Da, pucnjava je neočekivano kilava i sa razočaravajuće slabom povratnom spregom, jer imate osećaj da protivnike gađate kamenčićima umesto PANZERFEFER MK3 bojevim mecima. Džaba i zabavan inventar i raznovrsno oružje kada je sve potpuno impotentno prvih nekoliko sati, tokom kojih će većina igrača izgubiti volju da gura dalje.

Kako biste koliko-toliko učinili oružje upotrebljivim, sakupljaćete novčiće koje dalje trošite za kupovinu dodataka, srećom, direktno iz menija koji pozivate u bilo kom trenutku. To ni slučajno nije bilo dovoljno, pa su dizajneri bukvalno zatrpali mape kasetama, disketama, 3D naočarima i kojekakvim collectable glupostima. Zbog toga, igra je većim delom simulator lupanja tastera E (ili šta već mapirate za akcionu komandu), dok besomučno pokušavate da usisate sto i jednu dranguliju. Kada već pominjemo svet igre, on je solidno otvoren i zamišljeno je da veselo odjurite u avanturu, a usputno pingujete drugaru lokacije na mapi na koje biste sledeće da putujete. Kako vaš nivo iskustva raste, tako se možete okrenuti osvajanju jedne od tri ključne tačke, mini-utvrđenja gde će vas neprijateljska vatra lako istopiti ako prerano krenete na njih. Uvek možete i skoknuti nazad do baze za malo blebetanja sa otporašima, slušanje bootleg pop hitića, ili grabljenje svega što ima uzvičnik iznad glave i kaže „ja sam quest giver”. Sam dizajn nivoa je takođe interesantan, mada ništa manje nismo ni očekivali od naslova koji jednim delom potpisuje Arkane Studios.

Dobro, onda, ima li išta da valja u ovoj igri? Eto, recimo, ako uzmete deluxe izdanje, vaš sapatnik ne mora da kupi svoju kopiju već se šlepuje sa vašim primerkom. S obzirom na to da igrači uveliko „čašćavaju” igru negativnim recenzijama na Steamu, jedna masna rasprodaja je neminovna i moguće je da ćete već u trenutku kad čitate ovaj tekst moći da igru nabavite jeftinije nego što je bio slučaj u trenutku njenog pojavljivanja. Muzika je sasvim u redu... kada je ima. Likovi i dijalozi su blentavi, ali mnogo podnošljiviji nego što smo se pribojavali nakon početnog utiska, a i ako ovo shvatite kao čistu sprdnju od igre i prepustite se campy atmosferi. Mikrotransakcije postoje, ali ni u jednom trenutku nisu delovale potrebno jer keš stiže u sasvim prihvatljivim količinama.

Nadamo se da je jasno da Wolfenstein: Youngblood ne možemo nikako da preporučimo, sem ako ste toliko znatiželjni i kao i mi ste bili ubeđeni da se jedan Wolfenstein spin-off ne može zabrljati ni na koji način. Četiri razočarenja u manje od godinu dana iz Bethesde nam ne daju puno nade u svetlu budućnost. Bojimo se za Doom Eternal. Machine Games i Arkane, trepnite dvaput ako vas drže tamo bez vaše saglasnosti.