Startovala sam ToeJam & Earl: Back in the Groove i ostala bez teksta. Poslednji put sam bila ovako zbunjena kada sam prvi put prošla kroz portal u podzemnom postrojenju „Black Mesa” i osvanula na lebdećoj steni u Xen dimenziji, kada sam prvi put igrala Half-Life. Dobro, možda malo preterujem, ali moja zbunjenost pričom, elementima gameplaya i atmosferom koju su mi servirali autori igre ToeJam & Earl: Back in the Groove, ličila je na londonsku maglu - mogla se seći nožem. Barem tako kažu, nisam nikada bila u Londonu, sa nožem ili bez...

Zbunjenost je, osim totalne uvrnutosti servirane na monitoru u digitalnom obliku, možda delom posledica neigranja nijedne od prve tri igre iz ovog kultnog serijala. Originalni ToeJam & Earl pojavio se 1991. godine, a šesnaest meseci kasnije - ToeJam & Earl in Panic on Funkotron. U to davno doba, nažalost, još nisam znala ni šta je računar. ToeJam & Earl III: Mission To Earth stigao je 2002. godine, kada sam znala šta je računar, ali su mi igre drugog tipa izgledale primamljivije, na primer pomenuti Half-Life. Dakle, moj prvi susret sa simpatičnim vanzemaljcima ToeJamom i Earlom desio se tek u njihovom četvrtom pojavljivanju međ’ igračkom populacijom. Ovaj naslov je delo tima HumaNature Studios i sudeći po opštem oduševljenju svih koji su probali igru, novi studio Grega Džonsona, tvorca oirginalnog ToeJam & Earla, pogodili su igrački ugođaj u sam centar.

Simpatični vanzemaljci ToeJam i Earl su ponovo skršili svoju raketu na planetu Zemlju i sada moraju da krenu u potragu za raštrkanim delovima i ponovo sastave svoju „RepMaster raketu”. Dok prolaze kroz portale i liftove, otkrivaju skrivene delove mape, sakupljaju dolare i poklone, tragajući za rasutim delovima rakete, sreću i najneverovatnije likove i slušaju hip-hop i fanki muziku. Već zvuči šašavo, ali to što zvuči nije ništa prema onome što će vas sačekati kada startujete igru. Nisam sigurna da li imam prava da vam kvarim prvi utisak, ali moram da spomenem da na jednom od prvih nivoa nailazite na Mahatmu Gandija, glavom, ćelom, naočarima i sarijem lično. Za one koji ne znaju ko je Gandi, odmah na Google, da se ne brukamo, pa onda nastavite čitanje.

Gejmplej je teško opisati, ali pokušaćemo. Recimo da se radi o avanturi iz delimično izometrijske perspektive. Prilikom igranja možete odabrati single ili multiplayer, tj. kooperativno igranje. Single player je dovoljno dobar, ali verujemo da je multiplayer urnebesan. Naravno, ako nađete dovoljno fanki ekipu. Ako već imate takvo društvo, koje uz to voli ovakav oblik digitalne zabave, možemo da kažemo da vam zavidimo. Prosto vam preporučujemo da startujete igru i probate je bez uvoda. Ako, kao i ja, niste igrali prethodne igre, bićete prijatno iznenađeni.

Grafika je lepa i nije „masna”, kako volim da kažem. Zapravo, izgled najviše podseća na crtani film i potpuno se uklapa u uvrnutu atmosferu koju nam igra servira. Poređenje sa serijama „South Park” ili „Family Guy” je možda tematski neprimereno, ali mi prvo pada na pamet. Grafička zahtevnost je minimalna. Sve klizi kao po loju čak i na mašinama starim gotovo deceniju.

Muzika je posebna priča. Muzička podloga je sklopljena od tridesetak fanki i hip-hop podloga koje su vrhunski odrađene i zvuče kao da su ispale sa MTV-ja sa kraja osamdesetih i početka devedesetih. U početku vam se može učiniti da se muzika ponavlja i to će se i desiti ako se predugo zadržite na pojedinim nivoima, ali kada prvi put prođete kroz portal i sletite na sledeći nivo, začućete novu, zaraznu fanki melodiju. Iskreno, nisam ljubitelj fanki muzike, ali ovo je za mene bilo sasvim novo i izuzetno prijatno iskustvo. Doduše, morala sam da guglam ko je Cody Wright (autor muzike), ali sam se uverila da zaslužuje nadimak „Funkmeister”. Za ovo što je napravio u ToeJam & Earl: Back in the Groove, odmah mu dajem pet zvezdica. Retko se dešava da muzička podloga ovako dobro prati radnju i pomaže da se uživite u atmosferu igre. Dešava se, ali retko kada ovako dobro.

Jedna od stvari koja će se možda nekima učiniti kao povod za minus je što igra zahteva stalnu konekciju sa internetom i prisustvo zvučne karte u računaru. Ovo drugo se verovatno misli na integrisani zvučni čip jer lično nemam zvučnu kartu, a igra je sasvim lepo radila. Možda je neophodna neka fensi zvučna karta da bi se fanki vibracije iz igre osetile baš kako su autori zamislili, mada i ovako zvuče fenomenalno.

ToeJam & Earl: Back in the Groove može da se igra solo, ali i na zvaničnom sajtu igre autori kažu da je pred vama ultimativno multiplayer iskustvo. Takva samouverena izjava nije daleko od istine jer igra nudi sve najbitnije modove za više igrača, od običnog multiplayera (online ili u lokalu), preko co-opa (takođe online ili lokalno), do meni lično omiljenog split-screena. Upravljanje je moguće preko tastature, ali je ugođaj tokom igre sa džojpedom u rukama mnogo prijatniji. Igra je inače paralelno izdata i za PS4, XBox One i Nintendo Switch.

Ovako lepo spakovan proizvod, retko se sreće. Cena od 17 evra, nekome ko se do sada nije sretao sa svemirskom fanki ekipom, može se učiniti previsokom, ipak smatramo da zabava koju ToeJam i Earl nude vredi svaki evrocent. Igrači koji su igrali neku od ranijih igara sigurno neće žaliti utroška ni evra ni vremena na Back in The Groove i apsolutno ih razumem. Osećaj povratka u mladost nema cenu, pa će mnogima mogućnost da se posle sedamnaest godina čekanja ponovo zaigra novi nastavak omiljenog serijala biti zlata vredna. Pretpostavljam da bih se slično osećala da sutra ponovo povedem Gordona Frimena u Half-Life 3.