Dugo, predugo je Devil May Cry bio na poslovičnom ledu. Ne računajući DmC reboot od pre šest godina, serijal nije imao punokrvni nastavak čitavu jednu deceniju. Tada se desio sajam E3 2018. godine. Treštanje metala i drum’n’bassa se pomešalo sa vrištanjem publike kada se na ogromnom ekranu neonskim slovima ispisao naslov Devil May Cry 5, a Nero „revovao” mač. Nekako smo svi došli sebi, ali smo ostali i sa podosta pitanja. Kako bi Capcom uopšte mogao da ispuni neviđeno visoka očekivanja DMC fanova, nadmaši ludnicu koju je pomenuti trejler napravio i „okaje grehe” posle neslavnog reboota (iako je DmC bio više nego zabavan)? Jednostavno - bilo je potrebno da se napravi ova igra.

Devil May Cry 5 je bomba od igre i kulminacija svega što je Capcom naučio kroz nekoliko nastavaka. Ovo je fantastično ispolirano i zategnuto iskustvo kakvo može da napravi samo neko ko radi na igri u kojoj lovci na demone klopaju picu dok voze motore. DMC 5 je igra koju je prelako preporučiti gotovo svakome. Uostalom, verovatno ste već pogledali ocenu na kraju teksta pre nego što ste počeli da čitate ove redove. Zato vam dugujemo objašnjenje zašto je ovo ne samo jedna od najboljih igara koje ćete odigrati ove godine, već i jedna od najboljih igara iz žanra „epileptičnih tabačina sa previše kul likova” (a svi likovi u DMC 5 su veoma, veoma kul).

Peto poglavlje dugovečnog serijala veoma ambiciozno uspeva mnogo toga - da zaokruži uvrnutu priču, posluži kao početna tačka igračima koji se po prvi put susreću sa serijalom, ali i da unikatnim novinama osveži žanr akcionih igara i ponudi iskustvo kakvo nijedna druga igra ne može. Ulazite li u DMC serijal tek sa ovom igrom, ne morate da se brinete oko toga da li ćete moći sve da pohvatate jer je prisutan odličan filmić sa istorijom serijala koji će vas brzo upoznati sa svime što morate da znate. Igra takođe nije bauk za igranje, pa osim težine Human (faktički Easy), nudi i automatsko izvođenje komplikovanih komboa, a uz to vas vrlo lepo u hodu uči svim mehanikama. Iskusniji igrači slobodno mogu odmah da igraju na težini Demon Hunter, dok još teži nivoi uključujući i brutalni Hell or Hell postaju dostupni nakon prvog prolaza.

Kao i u „četvorci”, pogled na dešavanja i novu kataklizmu prvo dobijamo kroz oči Neroa, koji u tandemu sa terenskom mehaničarkom Niko vodi specijalnu Devil May Cry kancelariju na točkovima (bukvalno). Momak je vidno odrastao i sve više liči na Dantea, kako otkačenim stavom i dugim jezikom, tako i veštinom umlaćivanja svega demonskog. Kao što smo pominjali u prethodnom broju kada smo pisali o demou, Nero sada ima mehaničku ruku umesto nekadašnje demonske. Tačnije, radi se o više različitih Devil Breaker dodataka oko kojih se vrti novi sistem igranja sa njim. Poprilično raznovrstan arsenal otvara ogroman broj kombinacija toliko suludih da uključuju i surfovanje na raketnoj ruci. Same ruke su lako lomljive (dovoljan je jedan udarac dok ih koristite), ali se nalaze razbacane po nivoima i usput ih možete kupovati od Niko za relativnu siću. Nero je odlično izbalansiran za sve nivoe igranja, a i prezabavno ga je slušati kada se podbada sa raznim njuškama u međuanimacijama.

Misteriozni ljubitelj poezije V je jedna od revolucionarnih novina koje je igra donela. Fizički previše slab za direktnu konfrontaciju sa karakondžulama, V pribegava posrednoj borbi. Naime, ruke će umesto njega prljati tri demona: panter, grifon i grdosija Nightmare. Kako demon ne može ubiti demona, ova trojka služi da izmrcvari vašu metu, nakon čega šaljete V-a da zada finalni udarac. Grifon i panter su stalno uz vas, dok se Nightmare priziva tek kada se skala napuni do vrha i služi kao čišćenje haosa sa ekrana i davanje prostora za disanje kada linija zdravlja uđe u crveno. Igranje V-a je u početku veoma konfuzno, jer sem što morate da izbegavate batine, treba paziti na skale zdravlja ptičice i velike mačke i prilaziti im kako bi se lečili. Kako ulazite u štos, ocene od S do SSS će već same nadolaziti i uspevaćete da nadovezujete „finiširanje” protivnika u spektakularne komboe. Zaista neobična kombinacija multitaskinga i klasičnog akcionog mlaćenja za koju važi ono što Dedpul reče Domino: „Kako to može da bude sinematično?”, sve dok ne vidite u akciji.

Na kraju, tu je i neizbežni Dante, ikona serijala. U neku ruku „blesavi ujak” čitave bulumente, Dante je vezivno tkivo svega u Devil May Cry 5 i zasluženo zvezda ove igre. Najkompleksniji za igranje, Dante će vaše prste ozbiljno staviti na test ako budete želeli da ocena u uglu dogura na Smokin’ Sexy Style. Tu je žongliranje sa četiri stila borbe, nekoliko sečiva i komada vatrenog oružja, a u arsenalu se našao čak i motor koji možete rasklopiti u dva ogromna sečiva. Ništa normalnije nismo ni mogli da očekujemo od Devil May Cry, uostalom. Sem brzih pesnica, Dante ima i poslovično brz jezik i njegove provale će dovoditi do valjanja od smeha, a bo’me i do transfera blama. Opet, to je upravo ono što se očekivalo i drago nam je da je duh serijala tako dobro zadržan.

Za razliku od prethodne igre, u DMC 5 je jednaka pažnja posvećena svakom od tri igriva lika i njihove priče i deonice se organski vezuju jedna na drugu. Umesto bezobraznog recikliranja nivoa, sada svaki lik ima svoje specifične misije, dok se čak u nekima njihovi putevi prepliću, pa nekoliko misija možete ponoviti igrajući sa ostatkom trojke. Ovde do izražaja dolazi još jedna simpatična novotarija - kooperativno igranje. Nije u pitanju baš klasičan co-op, već ćete na određenim deonicama, obično u daljini, viđati drugog igrača (igra vas povezuje sa prijateljima, a zatim nasumičnim online igračima), ili ćete se u par navrata boriti rame uz rame. Na kraju možete čak i dati jedan drugom ocenu. Iako bi punokrvni co-op mod bio idealan, ni ovako sklepan nije uopšte loš i dodaje na živosti sveta i naglasku da se sve dešava paralelno. Kada već pominjemo likove, naša neizmerna ljubav ide Niko. Njeno konstantno prepucavanje sa Nerom, koketiranje i humor koji donosi su savršeni dodatak serijalu.

Jedna briga koju smo imali oko ove igre je najava mikrotransakcija. Ispostavilo se da razloga za brigu zapravo nije ni bilo, mada je i dalje čudna odluka da se, pored Deluks izdanja (dodaje urnebesne live action filmiće, muziku iz prethodnih igara i blesave Devil Breakere) pokuša izvlačenje para od igrača kroz kupovinu osnovne valute i plavih orbova koji produžuju liniju zdravlja. Igra vas praktično zasipa crvenim draguljima i napredovanje po listi poteza je veoma brzo, čak i sa tri igriva lika za koje pojedinačno otključavate poteze, a težina je baš lepo balansirana. Možda je u pitanju pomenuta kupovina ruku za Neroa, kao i mogućnost da se posle batina vozdignete plaćanjem 1500 (ili više) crvenih orbova umesto trošenjem jednog zlatnog, ali čak i da se bahanališete, teško je da će vam keša u igri zafaliti.

Ono u šta nije bilo sumnje je koliko će nas igra oduvati tehničkim dometima. Engine koji Capcom koristi za Resident Evil igre upregnut je i ovde i DMC 5 izgleda jednako impresivno kao nedavno osveženi RE2, a pritom radi savršeno glatko na velikoj lepezi konfiguracija. Jedina realna mana je neinspirativni dizajn nivoa, gde u dvadeset misija verovatno nećete moći da se podsetite lokacija jer uglavnom previše liče jedna na drugu i ne nude previše prostora za istraživanje. Zato muzička podloga razvaljuje! Svaki lik ima svoju specifičnu muzičku temu - Nero pomenuti dram, Dante i V žestoku metalčinu. Muzika se takođe dinamično menja tokom borbi, pa što bolje igrate to je i interesantnija (prelaz sa S rankove sa Nerom je takav hajp da ćete skakati po sobi) i izraženija. Ukoliko pak pazarite skuplje izdanje igre, onda možete da stavite da vam se uz svaku borbu dernja: „The time has come and so have I”. Zajedno sa vama, jelte. Ne smemo zaboraviti ni odličnu replay vrednost igre, jer nove težine donose raznovrsnije borbe, dok u pauzama možete skoknuti u void i tamo do mile volje vežbati komboe i podešavati silne parametre kao u, recimo, Street Fighteru.

Ponovićemo još jednom, jer je zaista teško ovo dovoljno naglasiti - Devil May Cry 5 je obavezna lektira za svakoga ko se smatra ljubiteljem akcionih igara. Ovo je trijumfalni povratak serijala koji je definisao žanr kroz nekoliko konzolnih generacija i igra koja već samo u prvom prolazu nudi toliko sadržaja i poziva na vraćanje iznova i iznova, dok vam komšiluk lupa na vrata jer u dva ujutru prozori vibriraju od „Devil trigger” teme koju ne možete da prestanete da slušate koliko god da je cheesy. Slobodno možemo reći, Devil May Cry 5 je najbolji naslov u serijalu i još jedan od ozbiljnih kandidata za igru godine. Ne znamo koji su genijalci u Capcomu zaslužni za ovu seriju fenomenalnih igara, ali zaslužuju svaku pohvalu i od nas imaju pivo... i picu na motoru, naravno.