Komunisti, iako su sorta ljudi koju treba loviti radi sporta, a ne pisati o njima, imaju jedan zgodan izraz koji zbirno simbolizuje kontinuitet i promenu. Revolucija koja teče. Upravo to je proces koji se dešava Stellarisu, igri koja je proteklih godinu i po dana progresivno mutirala, bubrila i dobijala nove pipke i ekstermitete, da bi u verziji 2.0 postala nešto što ima malo veze sa inicijalnim proizvodom. Igra se podjednako nadograđivala besplatnim pečevima i komercijalnim DLC paketima, a ovo prožimanje dovelo je do isprepletanosti koju je teško raščivijati na pojedinačne faktore.

Stellaris: Apocalypse je najnoviji DLC o kojem se ne može govoriti van konteksta besplatne sistemske nadogradnje igre koja ga je propratila. Apdejt na 2.0 kodnog imena Cherryh (svaki peč nosi ime jednog od slavnih autora SF proze) doneo je gomilu značajnih novina od koje neke suštinski menjaju način na koji igra funkcioniše, a elementi Apocalypse se na njih lepe kao da su dizajnirani da se uklope bez zapinjanja (što i jeste slučaj, prim. aut.). Ocena na kraju teksta zato je zajednička za besplatni i plaćeni sadržaj, koji donose skladno, kombinovano unapređenje najbolje 4X igre u novijoj istoriji žanra.

Najkrupnija izmena u suštinskom funkcionisanju igre jeste ukidanje alternativnih načina za putovanje svemirom i stavljanje tapija na zvezdane sisteme. Izbor između warp, hyperdrive ili wormhole putovanja više ne postoji, već je kretanje svedeno na korišćenje hyperlanesa, to jest nadsvetlosnih staza koje spajaju zvezdane sisteme. Ove hiperstaze funkcionišu kao dvosmerne auto-strade između sistema, što mapu svake galaksije čini mrežom puteva u kojoj čvorišta imaju veći strateški značaj od slepih „ulica” ili sistema koji imaju lošu povezanost. Potpuno je izmenjeno i uspostavljanje granica: zvezdane sisteme koje mislite da eksploatišete ili kolonizujete morate da „zapljunete” gradnjom perifernih postaja (outpost), čija izgradnja traži materijalne resurse i politički uticaj. Kad u ovu putno-katastarsku jednačinu ubacimo i redizajnirani koncept svemirskih stanica, koje sada mogu da se nadograđuju i opremaju oružanim modulima, zasebnim odbrambenim platformama i borbenim debuff instalacijama, dobijamo gejmplej faktor koji ima značajne strateške reperkusije na celokupan tok igranja. Sada ćete se aktivno truditi da prigrabite zvezdane sisteme koji predstavljaju usko grlo, recimo, jedini prilaz vašoj imperiji s jedne strane galaksije, u kojem ćete potom izgraditi najveću stanicu koju ste u stanju da priuštite da biste ga zaprečili i uštedeli na flotnim resursima koje možete plasirati na ranjive strane carstva ili ih koristiti za napad na konkurenciju. Kad smo već kod napada, sistem ratovanja je takođe izmenjen na nekoliko nivoa. Kao prvo, pozajmio je nekoliko elemenata iz serijala Europa Universalis (ratni ciljevi, validni casus belli za objavu rata, ratni zamor...), a kao drugo, flotni sastavi sada imaju faktor pojedinačnog kvantitativnog ograničenja, tako da neranjivi doomstacks više nisu (lako) mogući.

Od novina koje su neposredno vezane za Apokalipsu za početak valja izdvojiti maroderstvo kao politički element za definisanje vaše rase i kao faktor koji vas čeka u srednjoj fazi igre. Ako imperiju definišete „barbaric despoilers” atributima, populaciju na planetama možete popunjavati kao vikinzi, otimačinom od protivnika (to, naravno, i drugi despoileri mogu da urade vama). Srednja faza igre, koja je od samog početka (1.0) važila za njen najdosadniji segment, sada je obogaćena nekom vrstom mongolske invazije, to jest ujedinjavanjem piratskih klanova u moćnu imperiju koja gazi sve pred sobom. Za razliku od end-game krize koju kao galaksija morate da rešite ili da umrete, najezdu ujedinjenih piratskih klanova možete i da istrpite dok veliki khan ne otegne papke u jednom trenutku, nakon čega mu se imperija cepa na feude zavađenih generala s ujediniteljskim ambicijama. Ovaj faktor je malo neizbalansiran jer samo federacije imaju šansu da se odbrane od ujedinjenih gusara, dok „solo drinkeri” koji silom grade imperiju i mrze diplomatiju imaju prilično male šanse. No, sve zavisi od toga kako vam se zalomi - ako se piratska imperija spawnuje na drugom kraju galaksije, ne samo da ćete biti pošteđeni već će momci da vam znatno oslabe konkurenciju.

„Signature” elementi ekspanzije jesu dve nove klase brodova koje možete da gradite: titani i kolosi. Titan je ultimativni ship-killer koji ima slot za flotni bonus (smanjivanje protivničkih štitova, na primer) - a u floti možete da imate samo jedan, ali vredan. Impresivniji od njega je kolos (colossus), masivna stanica koja izgleda i funkcioniše kao Zvezda smrti iz „Star Warsa”. Koristićete ga za uništavanje planeta ili njihovih populacija ili za postavljanje neprobojnog štita preko njih (da li je neko rekao Star Control 2?) u zavisnosti od karaktera imperije koju vodite (demokratski ksenofilantropi ne mogu da sprovode genocid, već samo containment). Kolosi su post-end game tehnologija koja dolazi suviše kasno u tajmlajnu partije da bi imala ikakvog realnog efekta na njen tok. Dok steknete uslove da izučite tehnologije i izgradite kolos, sve opasne protivnike ćete odavno podjarmiti konvencionalnim oružjem i flotnim sastavima. Ali, da deluju impresivno, deluju!

Stellaris: Apocalypse i apdejt na 2.0 donose još pregršt sitnih novina za čiju elaboraciju nemamo prostora. Dovoljno je reći da Stellaris čine boljim nego što je bio ranije, a bio je superdobar.