Ukoliko proteklih nekoliko godina niste proveli u bunkeru, sigurno ste bili svedoci pojave nove i po svemu (negativnom) specifične vrste igara koja, zbog svojih osobina, zahteva i potpuno novu klasifikaciju - YouTube igre. Mahom se radi o igrama skromnih tehničkih karakteristika, produktima manjih timova koji se ama baš ničim ne ističu, osim nekolicinom (najčešće je ipak u pitanju samo jedan) površnih fazona i fora koji su tu isključivo u svojstvu najmanjeg zajedničkog sadržaoca koji podilazi niskim porivima nebaždarenih masa. Netalentovani (i, nažalost, globalno popularni) autori YouTube „serija” koje se bave igrama oberučke su prihvatili ovakve naslove upravo zbog tog razloga (više publike, bez obzira na demografske osobenosti = više para), kao i zbog činjenice da igre koje spadaju u ovu grupu ne zahtevaju bog zna kakvo igračko umeće i završe se za nekoliko sati, taman za jedan do dva YT video-klipa. Hello Neighbor američkog studija tinyBuild je ništa drugo do još jedna od stotine takvih igara kojima bivamo bombardovani svakog meseca. Zaplet, koji se brzo pretvara u noćnu moru i seriju nebuloznih tripova, odnosno cike i vriske YT auditorijuma, zatiče neimenovanog dečaka kako šutira loptu niz ulicu dok prolazi pored gomile plakata sa slikama i imenima nestale dece, da bi se nekoliko trenutaka kasnije zatekao ispred komšijske kuće iz koje dopiru samrtni urlici. Dečak viri kroz prozor i primećuje kako brkati komšija nekoga (ili nešto) odvlači i zaključava u podrum, pa mu đavo ne da mira, te odlučuje da ispita kakvu tajnu krije neobrijani sused. Ubrzo i sam postaje zarobljenik u podrumu koji je mnogo veći od površine kuće, veličine omanjeg hangara za putničke avione koji je sazidala armija Rumuna, što zdrav mozak nikako ne može da shvati.

Hello Neighbor se, bar po zvaničnoj klasifikaciji, svrstava u stealth/survival horror podžanr, mada od toga nema ništa. Čak i ako možete da se skrivate po ormarima u Alien: Isolation maniru ili komšiji odvratite pažnju bacanjem predmeta u suprotnom pravcu, u najvećem broju slučajeva najbolje i najbezbednije rešenje jeste trčanje do iznemoglosti, pa ko duže izdrži. Premisa je rudimentarna i sačinjena je od dosadnih zadataka, kao što su „nađi ključ da otključaš sobu u kojoj se krije ključ koji ti je potreban da otključaš sobu sa ključem”. Svaki put kada vas se komšija dočepa (što se u proseku dešava deset puta u minutu), njegova paranoja raste, pa će početi da postavlja zamke i sigurnosne kamere iznad vrata, mada je olakšavajuća okolnost to što vam respawn ispred kuće ne oduzima predmete koje ste pokupili u međuvremenu. Sam komšija uopšte nije strašan, već samo strašno nervira, jer će vas toliko puta uhvatiti na delu da ćete se siti nagledati njegove dlakave njuške u krupnom planu.

Autori igre ponosno ističu „napredan AI” kao jednu od bitnijih stvari u vezi sa svojim delom, ali je u praksi protivnik inteligentan koliko i konj sa oglavom. Komšijske dogodovštine „krasi” beskonačan broj glitcheva na svakom koraku, koji većim delom ubijaju imerziju i čine Hello Neighbor neigrivim, izuzev nekoliko njih koji zapravo pretvaraju igru u podnošljivije iskustvo. Prvi je predstavljen scenom kada komšija bez ikakvog razloga ostane u mestu petsto godina, kao da je ispred pošte na dan isplate penzija, a drugi njegovim zaglavljivanjem u patosu, nakon čega nesmetano možete da istražujete kuću do mile volje. Fizika je iz „sakrsti me, Sveti Jovane” kategorije - dovoljan je samo blagi kontakt sa loptom ili kutijom da bi pomenuti predmeti leteli do besvesti, a kese sa đubretom odskaču kao kengur na spidu. Jedan od komičnijih trenutaka jeste onaj kada komšiji lansirate praznu kartonsku kutiju u lice, a zaori zvuk lomljave stakla. Iz čista mira će se dešavati da komšija krene da skače na zid kao mahnit, dok vi sve to nemo posmatrate sa strane i pitate se da li će ovom košmaru ikada doći kraj. Na osnovu komšijinog brektanja možete da ustanovite njegovu trenutnu poziciju unutar kuće, ali se klonite zidova. Ako se previše približite jednom od njih, glava vašeg lika probija kroz ciglu i malter, pa vas komšija primeti iz susedne prostorije.

Igra ispod haube krije Unreal Engine 4, mada se to nikako ne može reći na prvi, pa ni na stoti pogled. Nije nam jasna tvrdnja jednog od reklamnih one-linera koji prate promociju ove igre da je grafika na nivou animiranih filmova iz Pixar produkcije - samo zbog te bezočne laži odgovorne treba javno šibati bikovom žilom . Neko je opasno otaljao posao, jer je Hello Neighbor prosto rečeno ružna igra, sa modelima koji izgledaju kao da su pravljeni u AutoCadu 1945. Više deluje kao mod, i to za neki stari engine, kao što je prvi Quake, nego igra koja bi trebalo da bude aktuelna u 2018. godini. Osim toga, field of view ugao je prilično uzan, a i vaš lik kao da je visine pigmeja bez nogu, jer ama baš ništa od predmeta ne može da dohvati bez mučenja iz petnih žila.

Hello Neighbor nije vredan truda, jer se, uprkos višegodišnjem razvoju, radi o nečemu što ima sve odlike jednog amaterskog demoa, nikako punokrvne igre. Bez želje da budemo surovi, radi se o nedovršenom i neispoliranom indie smeću koje ne samo da ne vredi tih dvadeset osam evra, koliko se za nju traži, već je jedna od onih igara koje biste jedva pristali da igrate sve i da vam je poklone. Ignorišite PEGI etiketu pored ovog teksta, ni u ludilu ne kažnjavajte dete ovom igrom, šta god zgrešilo. Hello Neighbor je dušu dao za pomenute YouTubere i oni ga već dižu u nebesa jer su za to plaćeni, a mi ostali, koliko-toliko normalni, ali nepovratno osakaćeni susretom sa ovim nadrealizmom bez ikakvog smisla i poretka, ovom prilikom vas molimo da pošaljete kilogram banana i paket plazme u Višegradsku 26, te ubrzate naš oporavak.