Zli jezici vole da kažu da su video-igre u dobu remastera i brojnih reizdanja. Nisu daleko od istine. Od definitivnih do proširenih verzija igara, nijedan studio ni izdavač nije imun na taj slatki keš koji dolazi kada se igra ponovo nađe u prodaji, blago prašnjava, ali sa etiketom „čak deset odsto novog sadržaja!” Nažalost, ni mali studio Ragequit Corporation nije odoleo pozivu remastera i pred nama je ponovo njihova hiperaktivna pucaljka Strike Vector, sa par dodatnih šrafova i lepšim felnama.

Na prvi pogled, Strike Vector EX možete da pomešate sa njegovim starijim bratom i upitate se: „Nije li to možda studio zapakovao istu igru, sa blago izmenjenim interfejsom, pa je ponovo prodaje?” Ako ste igrali originalni Strike Vector, neće vam biti potrebno mnogo vremena da se priviknete na novu igru, ali ona ima određene novine koje su nedostajale prethodnoj igri. Igra izgleda gotovo identično prethodnoj, iako je upregnut Unreal Engine 4 umesto verzije 3, koja je pokretala sada tri godine stari šuter. Istina je, dakle, da je napravljena svojevrsna zlatna sredina između novog i starog (bez pozajmljenog i plavog).

Pored toga što je igra sada dostupna i za konzolu Playstation 4, dobila je i pravi singleplayer sadržaj u vidu kampanje sa diskutabilnim kvalitetom priče. Vi ćete biti u ulozi Marva, momka koji „ceo život sanja” o tome da uzleti u moćnom vektoru i seva raketama po zlim zlikovcima. Kada mu rat konačno pokuca na vrata, Marv proguta par knedli i ukapira da rat nije baš „booyah, mi smo najbolja jedinica MUP-a” i da vožnja agilnog svemirskog broda nije mačiji kašalj. Obično kritikujemo singleplayer igre kojima je na silu nakalemljen multiplayer sadržaj, ali ovde je situacija potpuno obrnuta - već je postojao sjajan multi, a lepljenje urnebesno loše solo varijante ispalo je potpuno nakaradno. Kampanja se može slistiti bukvalno za dva do tri sata, jer nijedna od njenih 15 misija ne traje duže od pet minuta. Priča je, kao što smo već konstatovali, toliko loša da je smešna. Prepuna je stereotipnih likova, dosadnih zadataka i dijaloga sa krindž faktorom na nivou Minecraft festivala. Marv menja saveznike i svoje mišljenje o vaseljeni i svemu ostalom kao čarape, skačući između statusa vojnika, pirata i plaćenika praktično u svakoj drugoj misiji. Ne krivimo vas ako, nakon odigrane kampanje, budete potpuno zaboravili na njeno postojanje, kao da je bio grozničav san, a ne stavka u meniju.

Solo igračima, nažalost, igranje kampanje ne gine ukoliko žele da se zanimaju modom Skirmish, drugim velikim proširenjem igre. Iz nekog suludog razloga, sadržaj u modu gde se napucavate sa AI protivnicima zaključan je iza progresa u misijama. Još čudnije, ovde nemate slobodu izbora modova, mapa i broja protivnika, već igra ima predefinisane mečeve sa po tačno pet kompjuterski navođenih protivnika na svakoj mapi. Koji mod ćete igrati nije moguće saznati sve do loading ekrana. Ova odluka dizajnera bila je pogrešna. Srećom, ovde je AI daleko kompetentniji i ume ozbiljno da zagrize na najvišim nivoima težine, pa je samim tim Skirmish mnogo bolji trening od kampanje koja, iskreno, više deluje kao rastegnuti tutorial. Šteta je samo što u ovom modu ne možete da otključavate opremu (kozmetiku, doduše) i achievemente.

Kada ste konačno naučili kako da letite bez zakucavanja u zidove, vreme je da pređete na glavni deo igre - online napucavanje protiv drugih igrača. Tu će vas, nažalost, dočekati ista situacija kao i u originalnoj igri, odnosno avetinjski prazni serveri sa pokojim igračem koji je ili apsolutni početnik ili nindža koji vas snajpuje dok izvodi piruete. Studio definitivno ima problema sa promocijom igre, pa, iako su svi igrači prethodne igre imali 50 odsto popusta na nastavak, jednostavno nema dovoljno igrača online da bi se multiplayer u ovoj igri mogao smatrati ne samo živim, već uopšte postojećim. Ovoga puta postoje i dedicated serveri i opcija matchmakinga, a zanimljivo je da se serveri automatski pune botovima ako ima manje od šest igrača, čime je Skirmish donekle nepotreban.

Ne bismo ovoliko lamentirali nad sudbom kletom Strike Vector EX-a da gameplay ponovo nije ona adrenalinska bomba od koje se lepite za stolicu i odvrćete muziku do daske. Malo je reći da je uživanje upravljati super brzim letelicama, za dlaku izbegavajući teren i protivničke projektile, dok izvodite skillshote raketama. Kontrolna šema i upravljanje su blago rafinisani, pa je skretanje dosta gipko i sada je vaš standardni mod kretanja onaj u kome blago lebdite, dok je za takozvani Jet mod potrebno držati ’Shift’ (može da se promeni, naravno). Arsenal je identičan onom iz originalne igre, sa izborom oružja, specijalke i jednog pasivnog bonusa, ali i bitnom razlikom. Sada u borbu možete da nosite samo jedno oružje. Igra vam, takođe, malo više gleda kroz prste prilikom sudara, a sakupljanje power-up predmeta je olakšano jer ne morate proći tačno kroz njih. U konzolnom izdanju hitboxovi igrača i projektila su nešto veći, što je neobična odluka. Imajte to u vidu ukoliko odlučite da Strike Vector EX nabavite za PS4.

Ono što smo pre tri godine rekli za Strike Vector, važi i za njegovu EX verziju - ovo je igra koju je veoma lako preporučiti i izgubiti sate u online mečevima... ako nađete protivnika. Sa jednim korakom napred (rebalans, AI protivnici) i jednim korakom unazad (kampanja), studio je uspeo da ostane u mestu, i to ne samo zbog identičnog izgleda dve igre koje pokušava da reklamira kao različite. Ovo je naslov koji ima neizvesnu budućnost, ali je neverovatno zabavan, pa vam za sada preporučujemo da ga nabavite isključivo ukoliko već imate ekipu s kojom biste redovno igrali.