Tim Ninja Theory nas je navikao na dobre akcione igre i Hellblade na prvi pogled deluje kao klasična igra ove firme. Ipak, u pitanju je nešto drugačije i dosad neviđeno. Ninja Theory je Hellblade napravio samostalno, bez izdavača, i tu slobodu su upotrebili da bi napravili „umetničku” igru koja je mehanički mešavina simulatora hodanja i jednostavne tabačine, sa dosta laganih avanturističkih problema i skriptovanih sekvenci. Ipak, svi ovi elementi mehanike nisu svrha igre sami po sebi, već prvenstveno služe da zajedno izgrade jedno sinematično iskustvo, vožnju kroz posebno surovo interpretiranu nordijsku mitologiju.

Iako je igra puna dijaloga, naracije i međuanimacija, priča je namerno ispripovedana prilično kriptično i konfuzno. U ulozi ste Senue, ratnice koju na početku igre zatičemo pred vratima pakla (to jest, njegove nordijske verzije zvane Hel). Senua sve vreme sa sobom nosi vreću u kojoj je umotana glava njenog ljubavnika Diliona. Prema predanjima, duša čoveka se nalazi u njegovoj glavi, a Senui je potrebna kako bi spasila Diliona iz sveta mrtvih. Autori potenciraju na korišćenju slušalica tokom igranja i već od samog početka je jasno da je u zvuk uloženo dosta truda. Naime, Senua je mnogo pre početka igre delimično izgubila razum i sve vreme tokom igranja prati vas niz ženskih glasova koji, često uglas, dopiru sa svih strana i bodre Senuu, kude je, komentarišu njene postupke, ali i daju igraču suptilne smernice. Tokom igre ovi glasovi (ali i drugi sa kojima Senua komunicira) postepeno otkrivaju kako je došlo do Dilionove smrti i do njenog ludila, kao i ostale detalje koji popunjavaju priču. Sve je ispripovedano vrlo teatralno, sa mnogo simbolike, i nikad niste sigurni da li se događaji na ekranu stvarno dešavaju ili su plod Senuine poremećene psihe.

Nažalost, scenario ove igre nije njena jača strana. Iako u njemu ima dosta zanimljivih ideja i uspelih trenutaka, dijalozi su prilično nenadahnuto napisani, što je problem, jer oni čine najveći deo naracije. Sami nivoi deluju kao manifestacije Senuinih strahova i mana, i to posle izvesnog vremena postaje monotono jer ona, uz bodrenje glasova, većinom prevazilazi ove probleme na isti način, bez neke posebno zanimljive filozofije. Ipak, ima i izuzetaka, kao što je, na primer, deonica kada Senua mora da odbaci sve, da se u potpunosti preda kako bi mogla da pređe most do pakla, koji mogu da pređu samo mrtvi.

Ovakvih, „prenaglašeno-epskih” detalja ima mnogo i ljubitelji over the top estetike bi trebalo da budu oduševljeni. Upravo to je i najveći kvalitet ove igre. Impresivna grafika, sa mnogo efekata koji vitopere sliku u skladu sa stepenom Senuinog ludila, deluje spektakularno, naročito tokom borbe. Energetičnosti tokom borbi doprinosi dizajn humanoidnih protivnika iz kojih je isisana sva ljudskost, krv koja pršti na sve strane, svetlost mača posle dobrog bloka... Tokom okršaja nemate kontrolu nad kamerom, već vas ona dinamično i pregledno sama prati i osigurava da je kadar uvek filmski, čemu doprinosi i nedostatak igračkog interfejsa. Čak imam utisak da ni bullet time (ovde nazvan focus) ne usporava dešavanja uvek u istoj meri, već ga igra kontroliše tako da u datom trenutku sve deluje maksimalno spektakularno. Atmosfera ove igre je i van borbe prilično teskobna. Senua je prljava, izmučenog lica, sa crnom truleži koja joj polako obuzima ruku. Predeli su prazni, izuzev obešenih ljudi i spaljenih leševa naslaganih na gomilu. Senua je uvek na granici razuma, a njen histerični vrisak ledi krv u venama...

Borba je zabavna, ali i prilično jednostavna. Pošto je Senua ratnica koja koristi poslednje atome snage i razuma kako bi se probila do Diliona, okršaji su mnogo sporiji nego u većini tabačina. Pošto nemate kontrolu nad kamerom, morate da pazite da vas protivnici ne okruže, što zahteva strpljenje i „gerilsko ratovanje”, uz stalno uzmicanje posle nekoliko udaraca. U skladu sa tim, protivnici nisu previše agresivni, već vam se polako, tiho i zlokobno približavaju, dajući vam mogućnost da se pravilno pozicionirate. Na raspolaganju vam je svega nekoliko poteza - light i heavy udarac, šut nogom za probijanje štita, dodge i blok. Nažalost, borbu narušavaju dve stvari. Prvo, previše je laka. Izbegavanje udaraca ide kao od šale, nije teško da se izvede čak ni pravovremeno blokiranje koje ošamućuje protivnike, a focus se puni prilično brzo. Drugi problem je neraznovrsnost protivnika, jer se u celoj igri susrećete sa svega nekoliko tipova neprijatelja. Stvari donekle vade odlično dizajnirani bossevi, koji se izdvajaju kao najviše epski deo igre u naslovu punom epskih situacija. Njihovi pokreti, napadi i izgled su impresivno napravljeni, i jedino je šteta što se i oni prilično lako savladavaju.

Najveći deo igre zauzima istraživanje i igranje „igrica”, kao što je traženje određenih oblika u okruženju koji izgledaju kao rune koje su potrebne da se otvore vrata. Istraživanje je u redu i rešavanje (vrlo) jednostavnih logičkih problema može da bude zabavno, posebno zbog odlične animacije koja sam čin kretanja čini zabavnim. S druge strane, ovoliko potenciranje mini-igre sa runama je veliki problem, jer je često prilično teško da nađete odgovarajući oblik i lako može da se desi da pola sata trčkarate po nekom manjem prostoru. Igra je ispunjena i uspelim, intenzivnim, skriptovanim sekvencama, kao kada, na primer, mahnito tražite put kroz zapaljeno selo. Voleo bih da ima više ovakvih deonica, a manje traženja runa.

Sve u svemu, Hellblade je jedinstveni eksperiment koji nije bez mana, ali ga sama atmosfera (posebno u borbi, ali i inače) čini esencijalnim iskustvom. Ipak, bitno je naglasiti da igrači koje „umetnički doživljaj” ne zanima toliko neće biti oduševljeni.