Kada neko skupi dovoljno para da otkupi voljenu franšizu kojom mora da se rukuje sa strahopoštovanjem, a tretira je kao musavi džak krompira i lični poligon za ispravljanje krivih Drina, desi se Siege of Dragonspear. Radnja ove „ekspanzije” smeštena je između prvog Baldur’s Gatea i Shadows of Amn i pokriva dešavanja koja su ovlaš pomenuta u uvodnoj sekvenci „dvojke”, a od još jedne razgranate epske avanture sa nesagledivim nizom mogućnosti nema ništa. Dragonspear je strogo linearno iskustvo sa poražavajuće niskim kvalitetom priče i dijaloga, kao i kompanjonima svedenim na kartonske lutke i hodajuće stereotipe. Ako pomenemo da je Minsk postao predmet sprdnje jer je spušten na nivo imbecila, jasno vam je šta možete da očekujete. Istina, nedostaju nam stare veličine, ali ovakvi pokušaji zombifikovanja zaslužuju samo prezir i bojkot.

Među novim težinskim nivoima koji bi trebalo da povećaju izazov tokom borbe mesto je našao i story namenjen savremenoj publici jer efektivno predstavlja god mode. Pojedini glasovni glumci (mahom oni koji repriziraju uloge iz originala) su obavili odličan posao, ali je mnogo više onih koji zvuče kao da šest sati čekaju autobus. Ruku pod ruku sa diletantskim tekstom idu likovi koji doslovno pričaju kao naduvani surferi („like, totally, dude”) i oni sa isforsiranim nazalnim akcentom koji bi valjda trebalo da bude francuski i pre mu je mesto u nekom crtaću. Dragonspear samo u retkim trenucima izaziva onaj epski osećaj i to isključivo zahvaljujući recikliranim muzičkim temama iz originala, kao i novim kompozicijama Sema Hjulika.

Scenaristkinja odgovorna za literarnu građu Dragonspeara vođena ubeđenjem da je izvorni Baldur’s Gate bio previše muško-šovinistički, ničim izazvana je u ključne delove priče na silu ubacila homoseksualce i transvestite uz komentar „ako vam se ne sviđa - žalim slučaj”. Ne bi tu bilo ničeg spornog da su takvi detalji stavljeni u službu priče, ali je ovde reč o likovima čija je jedina definišuća karakteristika to što su gej i to vam bez mere nabijaju na nos, te licemernom podilaženju određenoj demografskoj grupaciji. Toliko o odnosu prema izvornom materijalu i publici, a da je pomenuta gospođa stvarno igrala BG znala bi da se u njemu nalaze neki od najbolje napisanih, u svakom smislu najsnažnijih ženskih likova koje je svet kompjuterskih igara ikada video. Koga je uopšte briga za ovakvo agitovanje u digitalnom obliku? Svaku osobu koja zdravo razmišlja, bez obzira na pol i seksualno opredeljenje, ni uživo savršeno ne zanima ko je hetero, a ko homo, bi, ne bi ili šta god, a tek što ne žele da budu izloženi tome u jednoj fantazijskoj RPG igri... Pustite nas, bre, da na miru tamanimo zmajeve, a nakaradno, nasilno i fašistoidno isterivanje tobožnje socijalne pravde ostavite impotentnim Facebook aktivistima.