Još od fakulteta kucam potpuno slepo i veoma, veoma brzo. Kad mi je muž ispričao o čemu se radi u igri Epistory, prva pomisao mi je bila: ma šta je to za mene... Nema na svetu te „brzokucačke” igre koja bi mogla da mi bude izazov. No, tu sam se prešla... Autori igre su veoma inteligentno smislili način kako da me spuste na zemlju.

Od prvog susreta je očigledno: ovo nije igra koja će se svideti svakome. Iako nije prva ove vrste, i dalje spada u veoma, veoma retke primerke svog žanra, što je zapravo šteta. Cela ideja se svodi na to da je akcija u igri osmišljena tako da umesto da brzo stiskate određeni taster ili kombinaciju tastera koji bi predstavljali udarce, ovde morate da što brže kucate reči koje se pojavljuju na ekranu i na taj način savladavate prepreke na putu, ali i protivnike koji vas napadaju. Međutim, u Epistoriju je sve to još i upakovano u neverovatno atmosferičan, bajkovit, akcioni RPG koji zaista zaslužuje šansu i kod onih koji inače možda ne bi ni pogledali ovaj tip igre.

Priča i okruženje su izrazito maštoviti i bajkoviti: nalazite se u koži devojčice koja jaše veliku crvenu lisicu i kreće se lavirintičnim svetom koji izgleda kao da je pravljen origami tehnikom. Kontrole za kretanje su krajnje neobične, iako je zapravo neko pretpostavio da su idealne za istovremeno brzo kucanje i kretanje. Moguće je da i jesu, ali svakome ko ima iole iskustva u igranju mnogo će više odgovarati klasična WASD kombinacija (srećom, kontrole je lako promeniti), čisto iz navike.

U početku igre cilj je pronaći dalji put kroz lavirint, a pojedine prepreke se uklanjaju kucanjem reči koje lebde iznad njih. Tu nema potrebe za mnogo žurbe i imate sasvim dovoljno vremena da se polagano uhodate u sistem i svet igre. Kasnije ćete, međutim, početi da srećete i protivnike, a jedini način da ih eliminišete biće takođe brzo kucanje. Na primer, gusenica gmiže prema vama, a vi morate da otkucate određeni broj reči koje se pojavljuju iznad pre nego što ona stigne do vas. To takođe nije preterano teško, sve dok ne počne da vas napada veći broj monstruma odjednom. Naravno, budući da je ovo i RPG, dobijaćete i razne specijalne sposobnosti da vam u tome pomognu. Na primer, veoma rano dobijate mogućnost da magijom zapalite neprijatelja. Tako je zapravo potrebno da otkucate barem po jednu reč za svakog od protivnika koji vas napadaju, a onda će oni polako goreti dok vi kucate reči za drugog i tako dalje ukrug dok ih sve ne pobijete. Kako napredujete kroz igru, sve ovo postaje sve složenije i zahteva izuzetno brze reflekse, taktičko razmišljanje i veoma, veoma brzo kucanje. Što više reči povežete u nizu, to više iskustvenih poena dobijate, a njih onda koristite za otvaranje novih i jačanje postojećih veština.

Da dodatno začini stvar, Epistory ima i predivnu, umetnički osmišljenu priču, koja se može posmatrati i kao jednostavna bajka, ali i metaforično, mada značenja nisu uvek baš na prvi pogled jasna. Naime, Epistory govori o piscu koji odjednom gubi inspiraciju i poziva muzu u pomoć. Pomenuta devojčica na crvenoj lisici, u čijoj koži vi igrate, zapravo je baš ta muza koja postepeno prikuplja inspiraciju, ispisuje stranice i otkriva priču tog još neispričanog sveta. U praksi, tu priču izgovara narator dok se istovremeno slova ispisuju po zemlji, što je vrlo simpatično ukomponovano u igru: praktično ste sve vreme okruženi nekakvim slovima.

Iako u početku deluje neograničeno, svet igre ipak ima svoj sistem kojim vas sprečava da idete na neku lokaciju za koju još niste spremni, a to je predstavljeno kao učenje novih jezika. Naime, ako naiđete na neku prepreku koju još ne treba da uklonite, reči će vam se prikazivati na nekom nepoznatom jeziku sve dok ne pređete dovoljno nivoa da možete da „naučite” taj jezik. Pored istraživanja, koje je samo po sebi zanimljivo, ima tu i zagonetki (uglavnom prilično jednostavnih), pronalaženja tajnih staza i lokacija, manje ili više skrivenog blaga, fragmenata slika, otključavanja novih magičnih sposobnosti... i već svega onoga što čini jedan klasični RPG zanimljivim.

Međutim, ono što je verovatno najjača strana ove igre jeste njena prilagodljiva težina. Tu se vraćamo na onu priču s početka teksta: i pored moje ubeđenosti da ću apsolutno proleteti kroz igru zatvorenih očiju, Epistory me je veoma brzo uverio u suprotno. Naime, igra sama procenjuje koliko vi brzo kucate i savladavate prepreke i, u skladu s time, menja težinu kako vam ni u jednom trenutku ne bi bila preteška odnosno prelaka. Ne znam kako to izgleda u slučaju osoba koje kucaju sporo ili neprecizno (mada igra ne kažnjava greške u kucanju), ali mene su određeni momenti dobro preznojili, što je bilo više nego prijatno iznenađenje. A ukoliko ste kompetitivnog karaktera, kad savladate relativno kratku osnovnu priču, igra nudi i takmičarski režim - zapravo neku vrstu arene sa rang-listom.

Pri svemu tome, igra izgleda prelepo. Postoji osam različitih tematskih oblasti, koje predstavljaju metafore za razne faze života koje treba proživeti da bi se otvorila vrata umetnosti. Lokacije su jednostavne, ali veoma živopisne i, iznad svega, pune neke pozitivne energije. Da li zbog origami stila crteža ili jarkih boja, ali igra kao da je pravljena da popravi raspoloženje. Glas naratora i muzika savršeno se uklapaju u to.

Epistory je iznad svega jedno veoma prijatno iskustvo. Bilo da volite „kucačke” igre, akcione RPG-ove ili su vas igri privukli čudna priča i/ili predivan dizajn, sigurno ćete provesti više nego zanimljivih nekoliko sati uz nju (a možda i više ako vam se dopadne i arena). Za mene je zaista bila više nego lepo iznenađenje.