U svetu RTS igara se već godinama ništa suštinski ne menja. Gruba podela na taktičke i strateške, odnosno simulacije koje potenciraju mikro i makro menadžment jedinica sa ili bez base buildinga je gotovo sve što se servira igračima. Eugen Systems se u svom dosadašnjem radu oprobao u svim podvrstama žanra, a u svom najnovijem ostvarenju je rešio da pokuša da udovolji svima.

Act of Aggression je najavljivan kao duhovni nastavak čuvenog RTS-a Act of War koji je svetlost dana ugledao pre više od 10 godina. Ipak, poklonici originalne igre (poput potpisnika ovih redova) brzo će uvideti da nije u pitanju klasičan nastavak, već konglomerat gotovo svega što je Eugen Systems do sada stvorio.

Dobro oproban, i višedecenijski eksploatisan, koncept sa tri različite frakcije primenjen je i ovde. US Army, Chimera i Cartel ukrstiće koplja na bojnom polju uz primenu različitih strategija i taktika. Prva opcija predstavlja konvencionalni model vojne sile koji se oslanja na oklop, tešku artiljeriju i vazdušnu superiornost uz sporadičnu upotrebu specijalnih jedinica. Chimera je sofisticiranija i raspolaže visokotehnološkim jedinicama koje svoju snagu zasnivaju na bespilotnim letelicama i prototipima stealth tenkova, kao i na svestranim specijalnim pešadijskim jedinicama. Cartel još uvek nije dostupan u beta verziji, ali s obzirom na to da je zamišljen kao mešavina savremenih terorista i narko-kartela, očekuje se da će svoju taktiku bazirati na iznenadnim udarima visokomobilnih jedinica.

Mehanika igre koketira i sa ljubiteljima mikro, i sa fanovima makro menadžmenta. Izgradnja baze je u velikoj meri automatizovana i nema klasičnog upravljanja radilicama. Sa druge strane, skupljači resursa oličeni u transportnim kamionima i automatizovanim dronovima mogu fino da se „šteluju” i da svakom ponaosob bude dodeljeno mesto na koje će odlagati prikupljene resurse.

Kad smo već kod resursa, u igri ih ima tri - novac koji se dobija prikupljanjem nafte sa bušotina, ali i zaposedanjem banaka od strane pešadije, kao i zarobljavanjem protivničkih boraca; aluminijum koji je moguće dobiti preradom rude, razmenom zarobljenika ili uz pomoć posebnih objekata koji automatski generišu manje količine tokom vremena. Treći resurs čine rare earth elements koji su neophodni za pristup najboljim jedinicama svih frakcija, a kojih po pravilu ima vrlo malo i uvek se nalaze na mestima koja su podjednako dostupna svima. To znači da će njihova eksploatacija gotovo uvek biti izuzetno teška, a njihove lokacije poprište neprestanih borbi. Ovakva implementacija trećeg resursa nam se nije naročito dopala, jer dinamika multiplayer igre nameće massovanje jedinica nižeg ranga i brze i kratkotrajne borbe, tako da će super-jedinice retko biti viđane na bojnom polju. Odricanje od najboljih jedinica dodatno je stimulisano i nepostojanjem iskustvenog sistema, tako da jedinice koje prežive više okršaja ni po čemu neće biti bolje od novoproizvedenih. Zbog toga će igrači koji vole mikro menadžment jedinica i koji se oslanjaju na kvalitet pre kvantiteta ostati uskraćeni.

Izbor građevina, jedinica i njihovih potencijalnih nadogradnji prilično je velik. Sistem papir-kamen-makaze gotovo da se u potpunosti izgubio. Većina jedinica može da se nadogradi na takav način da im efikasnost bude prilično visoka protiv bilo kog protivnika. Tako dolazimo do nelogičnosti da PVO sistem Pantsir može uspešno da uništava tenkove, čak efikasnije od jurišnih helikoptera, a da mu pri tom osnovna namena bude vrlo prosečna. Ovakva univerzalnost znatno odudara od, do sada viđanih, rešenja sa izrazitom diversifikacijom jedinica, pa će klasični scenariji napada sa artiljerijskom pripremom za kojom sledi nastup oklopnih jedinica u pratnji pešadije i uz vazdušnu podršku retko biti viđan. Takođe, upotreba avijacije često je nelogična, jer sa svim nadogradnjama klasični lovci ujedno postaju i bombarderi i obrnuto. Time se njihova upotreba maltene svodi na kozmetički detalj, jer je potpuno svejedno koji će tip letelice biti poslat na određeni zadatak. Ovakav sistem nadogradnje ima i nekih čari u vidu različite primene istih jedinica koje raspolažu različitim mogućnostima. Rani okršaji koji uključuju upotrebu lako oklopljenih vozila, od kojih je svako specijalizovano za specifičnu namenu umeju da budu prilično interesantni. U svakom slučaju, puna nadogradnja većeg broja jedinica retko će biti moguća, što zbog oskudnih resursa, što zbog brzog tempa koji igra nameće.

Brz tempo u nekim situacijama može biti usporen izgradnjom novih baza. Same baze zamišljene su kao neodvojive celine i većina građevina mora biti pozicionirana neposredno uz prethodne. Izuzetak je izgradnja novog sedišta baze koje ne podleže ovom pravilu, a oko koga je moguće graditi ostale građevine. Svi resursi koji se prikupe u novoj bazi uglavnom tu i ostaju i njihova količina je prikazana kao izdvojena celina. Tako se igrač može naći u situaciji da upravlja sa nekoliko odvojenih baza i ekonomija i da ako ostane bez resursa u jednoj bazi, više u njoj ne može da štancuje jedinice, već samo da šalje pojačanja iz neke druge baze. Ovaj sistem ima potencijala da taktiziranje učini izazovnijim, ali u sadašnjoj fazi razvoja nije baš najbolje implementiran i retko je primenjiv.

Puna verzija igre koja uključuje i kampanju najavljena je za početak septembra, mada je i do sada nekoliko puta bila odlagana. Engine je u velikoj meri ispeglan i nema nekih bitnijih bagova, ali prostora za poboljšanje mehanike i dinamike igre svakako ima na pretek, pa nam nakon ove bete ostaje zebnja da je zadati rok previše kratak da bi se sve uteglo „pod konac”.