Najbolja fabrika avantura na svetu (diskutabilno), Wadjeteye Games, podseća na duhovnog naslednika Lucas Artsa iz nekih, po avanture srećnijih, vremena. Nekada odlične, nekada malo lošije (ali nikada loše) igre nastale pod dirigentskom palicom entuzijaste, programera, producenta i povremenog scenariste Dejva Gilberta uvek uspeju da ispune očekivanja i obraduju nas nečim novim.

Jedina stavka koja se kod Wadjeteyes Gamesa nikada ne menja je „kocka do kocke - kockica, kroz prostor i kroz vreme” grafika, za nekoga već zamorna, za druge bastion slatkih nostalgičnih osećanja. Podizanje grafike na „haj res” nivo neminovno bi produžilo kreativni proces, na produkt bismo čekali mnogo duže, kompanija bi izgubila svoj brižno negovani indi imidž, a kompjuterska Generacija X bi izgubila osećaj da igra neki stari, dobri Amiga/DOS naslov. Sve u svemu, ne žalimo se.

Univerzum Tehnovavilona osmišljen je u budućnosti koja, za promenu, nije distopijska, i na koju (po autorima) nećemo morati da čekamo duže od nekoliko desetina godina. Okruženje najviše podseća na ono iz „Transmetropolitana” Vorena Elisa. Automobili (u smislu dizajna) nisu previše evoluirali, eksterijeri su oslikani na način koji se već danas može videti u Tokiju ili Njujorku, a najveću promenu pretrpeo je životni stil. Umesto guglovanja, čeka nas trensovanje, gde ćemo u biotičkoj simbiozi uma i sajberprostora surfovati (pardon, trensovati) u potrazi za informacijama i zabavom. Društvo će nam praviti androidi u ulozi telohranitelja i konkubina. Hranu će nam spremati hranotvorci nalik na mikrotalasne rerne sa karakternim osobinama iritantnih anime likova. Policija će imati uniforme nalik na uniforme vojnika konjice Sjedinjenih Američkih Država iz devetnaestog veka. Jedino će pajseri ostati isti, a avanture bez pajsera, kao što znamo, ne mogu da postoje.

Troje je junaka naše priče: Latha Sesame je devetnaestogodišnjakinja sa nepoznatim roditeljima. Navučena je na trensovanje, i više voli da vreme provodi u virtuelnoj realnosti u kojoj preuzima ulogu svog avatara Mandale (koja, ako izuzmemo nešto malo šminke, izgleda identično). Latha je stručnjak za hakovanje. Logovanje na kompjuterske sisteme ostvaruje pomoću vlažvera (wetware), mase organskog porekla koja izgleda upravo onako kako zvuči i koja služi za uspostavljanje kontakta sa sistemom domaćina. Očigledno se od starog dobrog silicijuma odavno odustalo... U sajber-prostoru društvo joj prave stogodišnji forumaši „Sveta kompjutera” sa uobičajenom dnevnom agendom: zašto se još uvek, ove 2087. godine, dizajn sajta „SK” nije promenio? Iz neuglednog stana, na čijem podu u pozi meditacije provodi svoje dane, Lathu/Mandalu može isterati samo - eksplozija.

Najviše vremena u igri vodićemo Čarlsa Ridžisa, bivšeg stručnjaka za genetski inženjering koji nakon smrti supruge napušta ovo zanimanje i postaje agent Centralizovane logističke uprave za vanredne situacije (ili prostije, policijski detektiv). Čarli je staromodan, a ideja o sveprisutnoj veštačkoj inteligenciji koja nadzire i upravlja, nikako mu se ne dopada. Džangrizav je, konstantno natmuren i povučen u sebe. Retki su trenuci kada poželi da podeli poneki detalj iz sopstvene prošlosti sa svojim kompanjonom, CEL agenticom Max Lao.

Maks će do kraja igre ostati karakter sa najmanje iskorišćenog potencijala: o Lati, kao i o Ridžisu, saznaćemo dosta toga do završetka, dok će Maks, iako izuzetno zanimljiv lik, imati manje ili više epizodnu ulogu. Priča će se u početku fokusirati na Redžisa i njegove muke da izađe na kraj sa ucenom kojom ga primoravaju da prekrši svoja moralna načela. Konspiratori su nekako došli do oplođenih jajnih ćelija koje su Čarli i njegova supruga zamrzli dvadeset godina ranije, dok su još uvek radili u laboratoriji za genetski inženjering. Kako priča bude napredovala, skokovi u prošlost koji će radnju „zakomplikovati da bi je bolje objasnili” postaće učestaliji. Latin deo priče uglavnom se odvija u mračnim sokacima slabašno osvetljenim ostacima neonki, udžericama u kojima borave sužnji (ili „thralls” - ljudi sa dna društvene lestvice koji vreme provode u trensu), i naravno, u samom sajber prostoru. Možda neko na tavanu još uvek čuva „Sirius”, br. 112 (na naslovnoj strani je ilustracija Igora Kordeja na kojoj su Automatski Džek i Bobi Kvin, prvi sajber kauboji) pa može da se podseti početaka žanra: te je noći kada smo spalili Kromu bilo vruće...

Iako je dizajn lokacija odličan i na adekvatan način prenosi sajberpank atmosferu, možda je najzaslužnija osoba za imerziju igrača u svet Tehnovavilona Nejtan Alen Pinar, kompozitor. Nejtan je više puta dokazivao da indi projekti mogu da imaju muziku filmskog kvaliteta (sećamo se i njegovog rada na igri Gemini Rue).

Technobabylon je klasična old school avantura sa inventarskim zagonetkama. Nema hot spotova, trenutnog prelaska na ekrane, pa čak ni mape (izbor mesta na koje želite da se uputite uvek se svodi na najviše tri lokacije). Mini-igre su bile u planu, pa se na kraju (mudro) odustalo od njih, da ne bi kvarile narativni tok. Neke zagonetke mogu se rešiti na alternativni način, što je autorska odluka koja se čini suvišnom. Point&click žanr nikada nije bio poznat po replay vrednosti, a saznanje da smo propustili (alternativni) deo priče jer je zagonetka imala dva rešenja pomalo kvari doživljaj.

Iz autorskih komentara (koji se opciono uključuju ili isključuju u toku igre) može se zaključiti o volji tima da napravi nastavak, a u prilog ovome govori i kraj. Na sreću, kraj nije bezobrazno nedorečen niti namerno otvoren za interpretaciju, ali pitanje o sudbini jednog od ključnih likova ipak će ostati otvoreno.