Pre nekoliko meseci bili smo svedoci masovnog hajpovanja Beyond Eartha kao duhovnog naslednika legendarnog Alpha Centaurija, a znamo kako se to završilo. Pošto je šuškanju zelenih novčanica teško odoleti, ekspresno smo dobili još jednu igru koja (neopravdano?) nosi ime slavnog dizajnera. Beyond Earth je bio svojevrsna stand-alone ekspanzija za Civilization V, a Starships je takođe samostalan naslov koji se, navodno, nadovezuje na prethodnu igru. Zbog takvog pristupa, jasno je da obe igre imaju malo toga zajedničkog, već je njihova povezanost potencirana isključivo u marketinške svrhe. Povezivanje BE sa Starships funkcionalno jeste omogućeno i otključava bonus mape i slične besmislice, ali to je kao da u „fiću” montirate motor od „tristaća”.

Nakon startovanja igre dočekuje nas zaplet koji nikoga ne interesuje i čiji je narator generička kopija Tali Zorah. Od dostupnih modova igranja postoji... new game. Nije šala - scenariji ili bilo koji drugi vid odstupanja od zacrtane prave linije ne postoje. Na spisku podešavanja našli su se samo izbor vođe i frakcije što utiče na početne bonuse, veličina mape, broj igrača, uslovi za pobedu i affinity izbor koji je, za razliku od iste ideje u BE, ovde čisto kozmetičke prirode. Kao što pretpostavljate, Starships je pokušaj premeštanja Civilizacije u svemir te se i igra odvija širom kosmičkog prostranstva, koje je zapravo skučeno i naspram njega Civ mape deluju kao metropola. Mapa je podeljena na dva dela: strateški pregled zvezdanog sistema i taktički zoom-in mod tokom obavljanja borbenih zadataka. Pogled na mapu je iz perspektive koja podseća na poznati Star Wars crawl, pa je natpise koji se nalaze na gornjoj polovini ekrana gotovo nemoguće razaznati. Pošto Starships ima veze sa Civom koliko i Bora Drljača sa menadžmentom vrtića, jedinica kao što su settleri nema u igri već se upravlja samo jednom grupom jedinica, galaktičkom flotom. Cilj igre je osvajanje poznatog svemira milom ili silom, a kako diplomatija bez izuzetka urodi plodom u istoj meri kao i bilateralni razgovori između Severne Koreje i SAD, uglavnom se završi silom. Zanimljivo je to da su mi Kinezi bili prijateljski nastrojeni u svakoj partiji, a svi ostali su me nagovarali da ih uništim. Toliko o raznovrsnosti i random faktoru. Žao mi je, Kinezi über alles.

Izostalo je istraživanje novih tehnologija, već se i one malobrojne kupuju science poenima koje generišu planete pod vašom kontrolom, pa je i osećaj dostignuća poznat iz starih Civ igara izostao. Slično važi i za planetarne građevine jer nema postepene izgradnje u okviru nekoliko poteza, već se isključivo dobijaju trošenjem metala. Na galaktičkoj pijaci omogućena je interna zamena jednog resursa za drugi, ali cena razmene progresivno raste svakom sledećom kupovinom. Ako niste znali, jevanđelje po Sidu kazuje da Rim nije izgrađen za jedan dan, već je kupljen za kilo patlidžana i tikvica, jer se gradovi na planetama kupuju hranom. Još jedna razlika ogleda se u nepostojanju nezadovoljstva među populacijom - svi su vazda srećni kao da proizvode lepak, a ne metal. Drugi deo igre čine borbene misije koje su dosadno smešne i lake jer je arsenal obesmišljen lovačkim eskadrilama koje možete da štancujete do besvesti i sa njima gazite sve pred sobom. Na taktičkoj mapi ne postoje opisi objekata, pa kada vam igra kaže da, na primer, ispratite transportni brod do orbitalne stanice, konsultujte komšijsku vračaru. Jedna od većih nelogičnosti ogleda se u nemogućnosti probijanja ne-energetskog (konvencionalnog) naoružanja kroz polja asteroida, što ne važi za torpedo koji kroz asteroid prozuji kao kroz fetu.

Iz aviona (ili intergalaktičke krstarice) se vidi da je Starships originalno predviđen za prenosne uređaje i casual publiku, čemu svedoče partije koje se za sat vremena privedu kraju i siromašna tehnička realizacija. Grafika izgleda kao da je iz 2001. godine, a postignuti framerate iz 1981. Slova su nečitka i na 27” ekranu, kako li je tek na tabletu? Mapa je nepregledna, svaki sektor izgleda isto, što zajedno sa jednom do dve muzičke teme koje se vrte u krug brzo dovodi do zasićenja. Ne postoje nikakva grafička podešavanja izuzev izbora između windowed i fullscreen prikaza, a potonji čak ni ne radi kako treba jer ne sakriva Windowsov taskbar. Pokušaj izlaska iz igre neretko se završava njenim potpunim zaglavljivanjem. Starships je kodiran nogama i to nogama sa čukljevima.

Za razliku od prethodnog niza igara izdatih pod oznakom Firaxisa, Sid je aktivno učestvovao u izradi ove i izgleda da ga ni najmanje nije sramota što pored naslova od koga je dosadniji jedino Sid Meier’s Railroads stoji njegovo ime. Da mu nisu baš sve ovce na broju trebalo je da nam bude jasno još 2004. godine kada je od nenadmašnih Piratesa izrodio nakaradni rimejk, abominaciju za Sims generaciju. Uprkos nadi i veri, dugotrajnom i upornom odbijanju činjenica, trebalo bi konačno da shvatimo da su Firaxis i izvikani Sid na njegovom čelu ponovo zabrljali. Izgleda da je pomenuti gospodin svoj talenat ispucao još početkom devedesetih godina prošlog veka i okružio se gomilom hip balavandera koji uglavnom veze s mozgom nemaju (mada se jednom u N godina desi da i ćorava koka ubode zrno); Brajan Rejnolds, čovek zaslužan za dve od tri najkvalitetnije igre koje su proistekle iz originalnog Civilizationa (Civ II i Alpha Centauri) je tokom svog angažmana u Zyngi sakupio grdne pare na budalama koje se zamlaćuju njegovim -ville igrama i ne pada mu na pamet da se vraća dizajniranju ozbiljnih igara za ozbiljnu publiku. Prema tome - budućnost 4X igara, bar kad su Civ derivati u pitanju, uopšte nije svetla. Starships može da se odigra jednom, čisto da dokažete svoju superiornost nad tupavim AI-em i to je sve. Eventualno može da posluži početnicima kao veoma razvodnjeni uvod u 4X žanr.