Opisivanje igara za „Svet kompjutera” je u globalu vrlo zabavan posao, ali nije bez mana. Mene, na primer, mnogo smara da hvatam screenshotove i to uvek radim u poslednjem trenutku. A onda se pojavila Qora. U pitanju je prvo ostvarenje nezavisnog autora Holdena Bojlsa, čiju grafiku, zbog koje je Fraps radio punom parom, najbolje mogu da opišem izrazom „vizuelna poezija”. Što se mehanike tiče, ovaj naslov pripada novotalasnom žanru takozvanih „simulatora hodanja”. Nažalost, izuzev odlične grafike, Qora i nije baš impresivna, naprotiv.

U ulozi ste čoveka koji se doselio u neko zabačeno mestašce na putu za Nigde i koji saznaje da ima mogućnost da putuje između našeg sveta i Zaboravljenog Carstva. Tako počinje njegovo putovanje nadesno, kroz drevne, mistične predele, koji su, kao što sam rekao, oslikani pomoću zadivljujuće kombinacije mašte i slikarskog umeća. Sem toga, predeli su i dosta raznoliki. Tu su pustinje, ledene planine, misteriozni hramovi i tako dalje. Prava je šteta što je takva grafika protraćena na ovakvu priču. U pitanju je nadrealna storija, puna čudnih elemenata koji deluju kao delovi slagalice koju na kraju treba da sklopite. U te elemente spadaju zagonetni glas koji vam se stalno obraća, carica koja je pre mnogo godina pokušala da osvoji Zaboravljeno Carstvo, bele ili crne ptice koje se povremeno teatralno pojavljuju, putnik s poetičnim rečenicama i slično. Nažalost, antiklimaktični kraj obesmišljava sve te elemente (ako vam kažem zašto, to bi bio spoiler). Takav kraj bi možda bio u redu da je ostatak priče zabavan, ali i on je izrazito konfuzan.

Igru dodatno srozava i potreba za čestim korišćenjem „akcionog” tastera kako biste preskočili provaliju ili uništili prepreku. U tome nema baš nikakvog izazova. Jednostavno dođete do provalije i pritisnete taster, a protagonista će onda da je preskoči, bez mogućnosti da pogine. To traje otprilike tri sekunde i potpuno otklanja izazovnost i napetost. Ova mehanika je posebno pogubna po atmosferu igre u situacijama poput one kada je potrebno da se pređu tri uzastopna ekrana sa po desetak provalija. Brrrrr. Nepatvorena dosada.

Međutim, kombinacija vizuelne raskoši i nadrealnog, samosvesnog zapleta ipak gradi zanimljivu celinu. Ako vam tako nešto deluje primamljivo, možete i da date šansu Qori. S druge strane, ako ste kao ja, priča koja baš i nema smisla će da vam predstavlja nepremostiv kamen spoticanja.