U čuvenoj pitalici: „Puna škola đaka, niotkuda vrata”, đake zamenite sa gejming bagovima i dobićete prilično jasnu sliku šta vas očekuje u najnovijoj uzdanici Assassin’s Creed sage. Mon Dieu!! Ali, ali, najspektakularniji nastavak serijala, konačno smešten u najburniji period francuske istorije, uz dugo očekivana next gen unapređenja grafike i enginea koja će opravdati krvave novce pljunute za konzole nove generacije ili PC zver od 1000 konja koja turira ispod stola... Umesto tirade o bagovima, zar nećemo opis početi sa krasotama koje nas očekuju?! Njet! Ako je do sada i bilo gledanja kroz prste u prethodnim slučajevima, Unity zaslužuje da se po njemu ospe pravednički kritičarski baraž, jer je u pitanju brljotina istorijskih razmera, na kojoj bi čežnjivo pozavideo i Džordž Lukas sa svojim prequelima.

Počnimo sa blagim predjelom u vidu živcirajućeg iscrtavanja terena i objekata, smuljanih tekstura koje grcajući hardver ne uspeva da isporuči dovoljno brzo, a nastavimo sa intenzivnim štucanjem, kočenjem i drljanjem harda kao posledicom šugave optimizacije, bez obzira kakvoj mašini date da samelje ovaj gadan zalogaj krakatog softvera (o ovome i malo kasnije). Spektakl se nastavlja urnebesnim pop-upom sporednih likova u nasumičnim situacijama (čak i prilikom in-game sinematika, što predstavlja vanserijske „Monti Pajton” momente), lebdenjem, padanjem, klizanjem, gibanjem i ostalim nevoljnim akrobatskim potezima nesretne populacije, kao i avetinjskim prolaskom likova kroz objekte, prepreke pa čak i ostale stanovnike Pariza. Paradoksalno, no clipping će marfijevski nestati netragom upravo u situacijama kada vam je potreban da biste „izlečili” drugi bag u vidu zaglavljivanja lika u elementima okruženja (krošnje drveća, ograde, tezge i slično). Posebno jeziv i neprijatan je i sada već legendarni „no face” bug, gde su lica pojedinih likova samo delimično renderovana, a o pregrštu game breaking momenata i izletanja da i ne pričamo (bilo kada stignete do određenih memorijskih sekvenci unutar priče, bilo pukim približavanjem određenim objektima), dok pojedini igrači prijavljuju još i strašnije užase dublje u igri...

Osim svega ovoga, svakako treba spomenuti i dodatni so, biber, kari i nelegalne južnoameričke papričice koje nam producenti ove igre utrljavaju u ranu specifičnim marketinškim potezima koji prate premijeru Unityija. To se odnosi na ingeniozni plan da se ono najbolje iz proslavljenog prethodnika pretoči u potpuno novu igru (Assassin’s Creed Rogue, gde je fokus na pomorskim bitkama koje su sada izostale). Dodatni ukus truleži u ustima ostavlja neskriveno šurovanje Ubisofta i Nvidie i favorizovanje dotičnih grafičkih kartica na uštrb Radeona, i glasine da je PC verzija igre namerno obogaljena konzolaškim lobiranjem da se frejm-rejt, kao i u slučaju Watch Dogsa, ponovo ograničini na 30 fps (uz prilično debilno obrazloženje). Na kraju ovih kritika (a daleko od kraja), poslovična Gramzi Bagins halapljivost Ubisoftovog menadžmenta ovde je dotakla nove dubine, ogledajući se u neukusnoj lutrijskoj igri za pre-purchase klijente, sezonskoj propusnici sa bonus DLC sadržajem koji je vešto zaobiđen u klot varijanti igre (i koji košta više od polovine cene same igre, wut??), kao i nekim mikrotransakcijama i mobile-app glupostima. Ako ste se naoštrili za Collector’s edition (odnosno neku od varijanti, jer ih ima više), spremite se za muško drešenje kese (i iznos solidno iznad dvocifrenog, u valuti koja „nije” zvanična u zemlji Srbiji), pri čemu, inače, ne dobijate pomenuti season pass... Mon Dieu, vaistinu.

Ako ste naoštrili živce, poskidali sve dostupne pečeve i apdejtove, sklupčali se kraj kompjutera na hladnoj terasi (radi što boljeg hlađenja kućišta), i otkazali sve obaveze do kraja večeri (jer planirate da nekako odigrate bar jednu misiju posle uvodne), iskustvo igranja ACU koje se ne zaboravlja, može da počne. Za autore iz Ubisofta, Unity je konačno prilika za veliki i ambiciozni povratak kući. Još od vremena prve igre, igrači su naširoko spekulisali u koje sve vremenske periode buduće avanture sekte atentatora mogu biti smeštene, i period Francuske Revolucije se uvek nametao kao očigledan izbor. Čekanju je konačno kraj, i u svakom pogledu (uključujući i pomenute bagove), Assassins Creed Unity je kompleksno i opsežno igračko iskustvo koje će malo koga ostaviti ravnodušnim. Fanatična posvećenost da se svaki trg, zgrada, uličica ili monumentalni istorijski spomenik iz Pariza XVIII veka verno prenese u svoju digitalnu formu, evidentan je na svakom koraku i ostavlja bez daha. Zgrade, okruženja, lendmarkovi i ostali prateći delovi arhitekture, enterijera i eksterijera francuske prestonice izvedeni su sa velikom količinom detalja, što ide rame uz rame sa „anlišovanim” rutinama AnvilNext enginea koji je u stanju da izrenda hiljade stanovnika u jednom trenutku, stvarajući spektakularne scene čak i kada se ništa bitno na ekranu ne dešava, i kada samo lenjo krstarite gradom.

Sa narativne strane, nova igra je okretanje sledeće stranice Assassin’s Creed knjige i prilika da se gladnim igračima ponudi svež junoša na čija će pleća pasti ispravljanje istorijskih krivih Drina. Posle vagabunda, Kenveja iz prethodnog, piratskog poglavlja, pažljivi autori su dobro procenili da se debakl sa Konorom iz trojke ne sme ponoviti i igrali na sigurno, kreirajući lika koji će po mnogo čemu podsećati na najvoljenijeg Assassin’s Creed protagonistu u serijalu. Igrač je u ulozi simpatičnog Arnoa Dorijana, mladca kome su vetrovi istorije u ranom detinjstvu odneli oca (prolog i deo priče koji se prepliće sa događajima iz pomenutog Roguea), nakon čega je zbrinut u naizgled normalnoj porodici lokalnog plemića. Ne videći dalje od zavodljivih uvojaka zgodne Elize, ćerke svog novog zaštitnika i hranitelja, Arnov coming of age dobija zamajac u vrtlogu templarsko-asasinskih previranja u kojima će aktivnu ulogu uzeti i članovi njegove nove porodice, a sve to u predvečerje čuvenih istorijskih događaja koji će zaposliti podmazane giljotine kao nikada pre i posle toga.

Praksa implementiranja stvarnih istorijskih ličnosti u radnju igre, bez obzira na stranu koju će zauzeti, je nastavljena i ovde, što podrazumeva susrete sa ambicioznim Napoleonom, Markizom De Sadom, Marijom Antoanetom i drugima, a jedan set sporednih misija će vas provesti kroz Pariz u potrazi za drevnim spisima proroka Nostradamusa. Obavezan deo koji se odvija u budućnosti nije baš baš elegantno zaobiđen i utuljen (kako zbog remećenja tempa igre, tako i zbog pritužbi igrača), dok se dodatno iznenađenje krije u delovima priče koji će Arna odvesti na ulice Pariza tokom nacističke okupacije, što verovatno predstavlja opipavanje pulsa za neku od narednih iteracija serijala.

Mehanika igranja je nepromenena i bez većih iznenađenja, ali sa nekoliko dobrodošlih i korisnih novina. Kao i ranije (samo bez napornih upada futurističkog dela radnje), igra se svodi na prelaženje sekvenci i trčkaranje od questa do questa, uz buljuk sporednih misija, aktivnosti i pokupljivih bonusa ukoliko ne želite samo da protutnjite kroz solidno skrojenu glavnu priču (sa hajlajtom u vidu najburnijih dana pada Bastilje i pratećih događaja tokom vrhunca revolucije). Gameplay deluje nekako „punije” pod prstima, kako zbog detaljnije grafike, tako i zbog unapređenja prilikom pentranja i „skejlinga” zgrada i objekata (sve je mnogo tečnije i brže nego ranije, bez živcirajućih usporavanja, praznog hoda, zastajkivanja i sl.). Nepraktični „akcioni” mod zamenjen je uobičajenom kombinacijom trčanja i skakanja (što automatski rezultira pentranjem kada ste blizu fasada), konačno je ubačen taster za šunjanje i uhođenje meta, a najkorisnija novotarija je mogućnost fluidnog i etapnog silaženja niz zgrade (parkour down), tako da nema više tupog padanja sa velikih visina ili kebanja plastova sena na tlu. U igru je implementiran i znatno napredniji RPG momenat opremanja i unapređivanja lika u skladu sa željenim načinom igranja (stealth, istraživački ili borbeni), koji donosi određene bonuse prilikom odrađivanja misija, ali i penale. Multiplayer režim je takođe osvežen zgodnom co-op varijantom koja omogućuje prelazak pojedinih misija iz single player kampanje uz pomoć još jednog, odnosno trojice kolega.

U ovakvom stanju, Unity podseća na izubijanog boksera deformisanog masnicama, podlivima i ožiljcima, ispod kojih kuca srce šampiona, ali džabe sve kada mu je menadžer gori od jednog Dona Kinga. Skladno periodu koji igra obrađuje, volja naroda je već rekla svoje (akcije Ubisofta su ubrzo nakon izlaska igre počele da prave lastu), mada se čini da su autori poručili fanovima da „mogu da jedu kolače”, ako nam se već ne sviđa to što su oni umesili. Tja. Oh, gle, Far Cry 4, sweet.