Ko bi rekao da se originalni Dungeon Siege pojavio pre nešto više od devet godina kao prvenac Gas Powered Gamesa, novog studija Krisa Tejlora? Uprkos brojnim kritikama da je igrački svet jedan veliki hodnik, ovaj 3D klon slavnog Diabla brzo je stekao armiju poklonika. Usledile su ekspanzije, nastavak, dva spin-offa i, naravno, igrani film diskutabilnog kvaliteta (odnosno diskutabilnog režisera). Sve to dovodi nas do sadašnjice, do prve „velike” igre u serijalu koju ne pravi Gas Powered Games - Dungeon Siegea III.

Ono što povezuje ovu igru sa prethodnim delovima u serijalu uglavnom je okruženje. DS3 nas vraća u kraljevstvo Ehb, u period udaljen nekoliko vekova od originalne igre. Trideset godina prošlo je od smrti poslednjeg kralja, nakon čega je usledio strašan rat. Kraljeva pastorka Džejn Kasinder uspela je da ubedi ljude da su zaštitnici kraljevstva, pripadnici legendarne Desete legije, odgovorni za kraljevu smrt i uništila glavninu snaga ovog viteškog reda. Tokom tri decenije, šačica preživelih legionara borila se za goli opstanak. Sada će četiri junaka pokrenuti tok događaja koji će još jednom promeniti lice Ehba.

Dungeone Siege III ima četiri protagonista, a svaki od njih može da se bori u dva stava, odnosno da ima dve uloge u toku borbe. Lukas Montbaron najmlađi je sin poslednjeg komandanta Desete legije i poslednji potomak heroja originalne igre (izgleda da zvanični lore računa da je farmer iz originala bila devojka). Lukas se bori prsa u prsa, defanzivno sa štitom ili ofanzivno dvoručnim mačem. Anđali je pripadnik gotovo iščezle rase mitskih arkona koju je usvojio i podigao Odo, jedan od poslednjih legionara. Ona se bori ili kopljem ili se transformiše u elementala i koristi vatru protiv neprijatelja. Katarina je vanbračno dete Lorda Montbarona i laskanzijanske veštice, njeno oružje su puške i kratke sačmare opremljene magičnom municijom. Na kraju je tu i Ranjhart Manks, poslednji izdanak duge loze magova koji su služili u legiji. Rajnhart je u stanju da nanese mnogo štete velikom broju protivnika iz daljine, kao i da ih onesposobi ako mu priđu preblizu.

Početak i rani tok igre blago se menjaju u zavisnosti od toga koji od ovih likova odaberete da bude početni. DS3 se poigrava sa nelinearnošću dajući vam izbore tokom rešavanja questova, mada je njihov uticaj na glavnu priču ipak mali. Vremenom ćete u svoju družinu primiti sva četiri lika, ali u single player modu ne možete da vodite više od dva lika odjednom. Tačnije, direktno vodite uvek samo jednog lika, a ostala tri rotirate na poziciji pomagača kojim upravlja AI. Jedini način da vidite više od dva igračka lika na ekranu je putem kooperativnog multiplayera koji podržava do četiri igrača. Ovo je samo jedna od mnogih dizajnerskih odluka koje čine da igranje DS3 odudara od prethodnika, gde ste po želji mogli da upravljate celom družinom od četiri, odnosno šest likova na najvećem nivou težine.

Svaki od likova ima gomilu atributa koji rastu sa nivoima, potpuno predefinisano i automatizovano, i jedini način na koji možete da utičete na to jeste preko opreme. Oprema menja izgled likova, ali vizuelno su tek poneka oružja drugačija, tako da praktično stalno gledate u iste likove. Ono na šta utičete kod likova jesu njihove veštine i pasivni perkovi. Svaki lik ima ukupno devet veština, šest ofanzivnih (po tri za svaki stav) i tri defanzivne koje su dostupne u oba stava. Ove veštine se opet otključavaju na predefinisanim nivoima, a sa svakim nivoom dobijate i poene za modifikaciju veština na način koji je po vašem ukusu. Ovo znači da nećete koristiti kompletan arsenal od neverovatnih devet sposobnosti, već one tri-četiri koje ste pojačali. Ovaj sistem čini borbe komplikovanijim i intenzivnijim nego što se očekuje u standardnim hack & slash naslovima.

Igra u početku deluje veoma odbojno, i to ne samo zato što nije optimizovana za upravljanje preko miša i tastature. Nelagodnost ostaje i kad pređete na džojped, zbog toga što nešto što nosi naziv Dungeon Siege ima takav interfejs. Srećom, kada se naviknete (više na koncept neigranja istinskog naslova Dungeon Siege nego na komande) stvari postaju mnogo bolje.

Za mnoge je srž primamljivosti ovog serijala bila baš to što je klon Diabla. Za novi Dungeon Siege mora se naglasiti da je to pre svega konzolna igra, pa tek onda akcioni RPG sa svim prednostima, ali i manama koje ta činjenica nosi. To u praksi znači da igru krasi interesantna priča koja se odmotava kroz duge, lepo animirane dijaloge (ponekad do te mere da će vam se činiti da dijalozi traju duže nego borbe). S druge strane, mehanika, interfejs, meniji itd. pojednostavljeni su za opsluživanje preko džojpeda do te mere da se svako ko je imao ikakav prethodni kontakt s nekim delom ovog serijala sve vreme pita: „Zašto se ovo zove Dungeon Siege?”

Da li je ovo loša igra? Svakako da nije. Štaviše, nakon početnog šoka što realno ne igrate Dungeon Siege kakav ste očekivali, počinjete da otkrivate veoma zabavnu igru, a uz kombinaciju akcije, zanimljive radnje i povremenog suvog humora vreme leti. Neće vam biti žao da uz nju provedete tih petnaestak sati zabave.