Assassin’s Creed 2 je igra koja prkosno opovrgava tezu da su nekomercijalni motivi razvojnih timova današnjice gotovo potpuno svareni u kiselini korporativnog stomaka. Prvi deo je bio spektakularni pretty face naslov sa odličnom mehanikom i još boljom produkcijom, ali šupalj i besmislen sa sadržinske i mehaničke strane. Tržišno je uspeo preko svih očekivanja, a razumne prognoze bile su da će Ubisoft u dvojci nastaviti da peca u istom rukavcu prepunom šarana, ignorišući kritike dela igračke zajednice na ekspertski način jednog Activisiona. Wrong! Iako apsolutno nisu morali, Ubijevci su zapeli i napravili kompleksno i bogato remek-delo koji osim grafike, spektakularne akrobatike i serije bodeža u slabine ima malo toga sličnog sa originalnom igrom. Ako dozvolite paralelu sa „Playboyevim” duplericama, Assassin’s Creed 2 nije gola plavuša u štali, već sofisticirana bibliotekarka spremna za inteligentne fantazije.

Kontinuitet naracije o večnom ratu između templara i assassina, posmatran kroz prizmu Dezmonda Majlsa, barmena čiji su preci bodežom i sabljom izvršili veliki uticaj na istoriju, jeste lajtmotiv koji smo nasledili iz prvog dela. Borbena sećanja čukunaskurđela, koje momak ponovno proživljava kroz interfejs sa Animusom, napravom sposobnom za ekstrakciju genetske memorije, ovoga puta imaju daleko ličniji pečat za koji je zaslužan mlađi predak u porodičnom stablu. Ecio Auditori, sin bankara iz renesansne Firence, razlikuje se kao nebo i zemlja od mutavog Altaira. Momak ima ličnost, porodičnu predistoriju, snažan motiv (okrutna izdaja i smrt oca i braće na vešalima); ima izražen karakter, nade, tripove i stremljenja - to je ličnost koju oblikuje bogato osmišljeno okruženje italijanskih gradova-država XV veka. Protagonisti u ovoj kompleksnoj priči, uključujući i porodice Mediči i Paci, Bordžije i Leonarda da Vinčija, predstavljaju dodatne slojeve ove raskošne torte. Čak i ako spadate među ljude kojima se stomak diže od renesanse (i Italijana), nećete ostati ravnodušni prema autorskom trudu u konstrukciji najbogatijeg zapleta koji je ikada krasio neku open-world akcionu igru.

Ogroman trud vezan za usložnjavanje priče i profilisanje karaktera bio bi uzaludan bez izmena i dopuna gameplay mehanike. Besmisleni mini-questovi nalik špijuniranju sa klupe uz sekvencijalno pritiskanje tastera na kontroleru sada su stvar smrdljive prošlosti. Traganje za osobom koja je sledeća na redu za sečivo u slabinu sada je rešeno standardnim sistemom linearnih misija u kojima je odsustvo slobode izbora kompenzovano karakterom, odličnim dijalozima i cinematic sadržajem. Ovo, naravno, ne znači da će vas igra vući za ular od početka do kraja. Ogromna doza opcionih sadržaja, realizovana kroz mini-misije nalik na likvidacije, istraživanje grobnica i drugih lokacija u potrazi sa relikvijama slavnih assassina, kurirske zadatke i klasično trkanje po krovovima, sada ima i novčanu poentu. Assassin’s Creed 2 je igra u kojoj postoji ekonomija, i u kojoj naš junak (tj. njegov ujak) poseduje imanje koje možete nadograđivati, kao i inventar oružja, oklopa i borbenih zaliha (prva pomoć, dimne bombe, otrov, noževi za bacanje...) koji valja konstatno nadopunjavati. Novac predstavlja snažnu motivaciju za igranje sporednih questića, mada ih sigurno ni inače ne bi potpuno ignorisali.

Paralelno sa dešavanjima u igri, imate i kompleksnu, zaključanu naraciju koja baca sasvim novo svetlo na pozadinu ove istorijske megakonspiracije. Sadržaj koji otključavate pronalaženjem skrivenih simbola, odnosno dešfrovanjem prilično inteligentnih puzzleova ili dekripcijom codex stranica sa Altairovim nasleđem i njihovim ređanjem u zidnu slagalicu (u čemu vam pomaže Leonardo lično) nije, za razliku od nagradnih animacija u Prototypeu, besmislen. Istini za volju, ovde ne treba očekivati literarne domete nalik otkrovenjima iz nekog romana Umberta Eka, ali ova opciona doza denbraunovštine funkcioniše savršeno u kontekstu igre.

Tehnički dometi Assassin’s Creeda, koji su 2007. delovali kao nešto što je Marti Mekflaj dovezao iz budućnosti, na kraju 2009. ostaviće ekvivalentno impresivan uticaj. Firenca, Toskana i Venecija dočarane su do najsitnijih detalja, sa arhitekturom, koloritom, vrevom na ulicama, nobilima, duždima i trubadurima koji kao da su iščupani iz neke HBO serije. Eciovi pokreti i akrobacije po krovovima podjednako su glatki kao i Altairovi (bez obzira na to što trči kao patak), ali širi dijapazon borbenih veština, a posebno mogućnost izbora tipa i modela oružja čine njegov smrtonosni ples interesantnijim za gledanje. Igra u nekim momentima izgleda bar 50 odsto bolje nego prethodna, što bi bila velika pohvala i za naslov koji bi izašao 2013. ili neke kasnije godine. Zaista mislimo da se iz Xboxa 360 ne može izvući više od ovoga što je ponuđeno AC dvojkom.

Ako ovo planirate da odigrate na PC-u, moraćete da sačekate prvi kvartal 2010. godine. Čovek se vremenom adaptira i na turski zatvor, a kamoli na ovakav tretman svoje omiljene platforme.