Ako Force Unleashed ikada bude napravljen za PC i ako mu bude dodata opciona perspektiva prvog lica, finalna ocena svakako će biti viša”. Ah, kako se dragi kolega Kuzmanović prevario u svom opisu konzolaškog akcionog hita sa tematikom „Ratova zvezda” (SK 10/2008)... igre koja je, paradoskalno za svoj žanr, svoje kvalitete daleko više investirala u pripovedanje kvalitetne storije dostojne žiga Star Wars smeštajući priču o Starkilleru, Dart Vejderovom usvojenom sinu-šegrtu i oruđu budućeg pada neuništivog Imperatora, u hronološki rascep između „originalne” i „ove druge” filmske trilogije.

SWTFUUSE (uh) je, u skladu s podnaslovom, ultimativno izdanje Force Unleasheda, koje, pored originalne igre, u sebi objedinjuje i sve do sada objavljene dodatke (koji su stizali u DLC paketima), kao i tri potpuno nove mini-kampanje. Kampanje su dostupne iz ekrana za odabir misija, mogu se igrati proizvoljnim redosledom i, u narativnom smislu, smeštene su u paralelni, nekanonski univerzum Star Wars sage triggerovan pretpostavkom da je vaš lik postao novi Imperatorov potrčko namesto crne kacige.

Prva od dodatnih misija počinje među halama džedajskog hrama na Korusantu, gde vas očekuje finalni test identičan završnici treninga Luka Skajvokera na Degobi, uz kulminaciju ovog malenog story archa na prvoj Zvezdi smrti. U drugoj misiji posetićete Tatuin sa ciljem pronalaženja najčuvenijeg droidskog para u univerzumu, što će rezultovati finalom u hangarima Mos Ajslija i pokušajem sprečavanja „Milenijumskog sokola” da otperja iz sistema. Poslednja misija odigrava se paralelno sa invazijom Imperije na pobunjenike na Hotu, gde je ultimativni zadatak još jedno sprečavanje družine „Milenijumskog sokola” da vam šmugne ispred nosa, uz pokušaj „privođenja” mlađanog Skajvkokera Tamnoj strani pre nego što postane najmoćniji džedaj vitez u univerzumu.

Nove misije ne donose nikakve izmene u načinu igranja, niti bilo kakve dodatne veštine i specijalke koje već nisu poznate (sve su vam u startu dostupne). Njihova namena je da, pored pričanja alternativne storije o još jednom palom džedaju, igraču omoguće proživljanje poznatih i blago iskrivljenih događaja poznatih iz filmova (napad na Hot, prijem kod Džabe Hata, borba sa Rankorom, seckanje jetolikih vampi u ledenim pećinama nadomak rebel baze i nekoliko otežanih boss fajtova sa poznatim njuškama iz Star Wars mitologije).

Sa strane gameplaya nema nikakvih iznenađenja. Force Unleashed bi se najkraće mogao opisati kao solidan God of War klon presvučen Star Wars mitosom. Kao i svaki klon, međutim, i Unleashed se ubrzo pretvara u besmisleni button masher, gde insistiranje na korišćenju brzih i jednostavnih početnih napada koje odrađuju posao lako zamenjuje potrebu za učenjem i memorisanjem komplikovanih kombo poteza i specijalnih napada. Još jedan nedostatak igre je suviše slična arhitektura unutar samih nivoa (koji su međusobno u velikoj meri različiti), sa prečestim ponavljanjem jednog te istog patterna hodnika, hala i kompletnih delova nivoa, što često može da dovede do beznadežne dezorijentacije. I ostali problemi navedeni u opisu igre za konzolnu verziju od pre godinu i kusur dana ostali su sada, uz dodatno sakaćenje igračkog iskustva na računarima. Neprecizno i nasumično lockovanje meta, koje vam igra sama nameće i servira, može propisno da vas iznervira u situacijama kada zaista (na momente) počnete da se uživljavate u iluziju da ste opasan nindža-džedaj. U prilog tome ide i razigrano stupidna kamera, koja po pravilu često u potpunosti ignoriše protivnike koji nasrću iz off-screena, terajući vas da preventivno mašete svetlosnom sabljom i parirate neprijateljima koji možda i nisu tu. Ako se ovo čak i zanemari (što nije lako), dodatni problem predstavlja neispoliran model manipulacije objektima i protivnicima nakon što ih dohvatite force gripom, jer je, u teoriji, zamahivanje intuitivno i logično, ali se u praksi često svodi na jako i nekontrolisano lansiranje nesrećne žrtve u neku nasumičnu stranu.

U tehničko-optimizacionom smislu, Force Unleashed je, nažalost, veliki, debeli, glomazni gmaz nalik lenjom Šarlaku kome se nadomak njegove jame prinose žrtve, ovog puta u vidu konfiguracije koju će mastodont sažvakati i ispljunuti uz očekivano jako podrigivanje. Obavezan procesor sa dva jezgra, brdo memorije, što aktuelnija grafička kartica i baškarenje na 25 gigabajta prostora hard diska ponekad neće biti dovoljni da svare ovog mamuta. S druge strane, za ovako visoku hardversku cenu dobija se tehnički prilično nesređen proizvod. Blistava grafika i vatrometi specijalnih efekata, koji su oduzimali dah sa TV-ekrana u konzolnoj izvedbi, pretvaraju se u nešto sasvim drugo prilikom up close and personal inspekcije na monitoru računara. Generalno lepa, ali gruba i krzava grafika, apsolutno lišena čak i bazičnih grafičkih podešavanja (osim menjanja rezolucije), siromašne teksture nevešto zamaskirane zamućenjima i intenzivnim koloritom, neatraktivna i neprecizna animacija likova, bitmapirane 2D pozadine koje jedva uspevaju da dočaraju utisak dubine (dok se malo ne zagledate), grozno ružni meniji koji izgledaju kao početničko eksperimentisanje u Photoshopu... Ovome treba dodati i čitavu biblioteku bagova kojim će vas igra nasumično počastiti, uključujući tu i izletanja u operativni sistem, čudno ponašanje ili potpuni gubitak zvuka, clipping i zaglavljivanja, probleme sa čuvanjem pozicija, nestajanjem profila i pucanjem igre na određenim nivoima...

Za kraj je neizbežan kvazicitat Dart Vejdera: „The Force is strong with this one... not!”