Era šeste generacije igračkih konzola započela je sada već daleke 1998. godine, izlaskom na tržište Seginog Dreamcasta. Znamo kako se dotična odiseja završila po ovu japansku kompaniju (vidi SK 1/2008), pa nam jedino preostaje da rezimiramo šta je za to vreme radila konkurencija.

Kada pogledamo sa ove vremenske distance, čini nam se da je tada borba za prevlast na kućnom tržištu zabave bila jača i izraženija nego ikad. Iako je imala prednost od godinu i po dana, Sega nije iskoristila ukazanu priliku, a prvi takmac stigao je iz kompanije Sony (PlayStation 2) 4. marta 2000. godine. Dana 14. septembra 2001. godine Nintendo je predstavio svoj GameCube, dok je 15. novembra, dakle mesec dana kasnije, i Microsoft ušao u trku svojim Xboxom. Ove tri konzole vodile su prilično neravnopravnu borbu iz koje je kao ubedljiv pobednik izašao PlayStation 2.

Prema nekim podacima, Sony je tržištu uspeo da „uvali” više od 140 miliona „dvojki”, što je neverovatna cifra (ne zaboravite, prodaje se i dalje). U isto vreme, Xbox je udomljen u oko 24 miliona primeraka, dok je GameCubeu drugo mesto izmaklo za svega dva miliona prodatih konzola - otišlo je blizu 22 miliona „kocki”. Kao što rekosmo, Dreamcast je neslavno završio prodavši se u nešto više od 10 miliona primeraka.

Da će GameCube završiti prosečno moglo se naslutiti već na samom početku. Naime, nakon prilično velikog neuspeha, koji su doživeli u prethodnoj rundi sa konzolom Nintendo64, u Nintendou su odlučili da raskrste sa prošlošću i tržištu ponude nešto sasvim novo! Rezultat je igračka konzola (ovo je njihova četvrta kućna konzola) kompaktnih dimenzija u obliku kocke (otud i naziv GameCube), na čijoj se prednjoj strani nalaze dva otvora za ubacivanje memorijskih kartica i čak četiri konektora za džojstike. Ipak, najveći novitet dolazi u obliku skladišnog medija, jer je ovo prva Nintendova konzola koja za ovu priliku ne koristi klasične kertridže. Za razliku od Sonyja i Microsofta koji su se odlučili za napredni DVD standard, u Nintendu su morali da pametuju, pa je kao nosač podataka odabran tzv. Nintendo optical disc čiji kapacitet iznosi skromnih 1,5 GB (diskovi su prečnika osam centimetara i veoma su slični mini-DVD-ovima). Tako je „kocka” već na početku bila osuđena da kaska za konkurencijom, baš kao prethodno i Dreamcast, koji je koristio diskove kapaciteta 1,2 GB.

Što se tiče delova ispod haube, GameCube je u tom trenutku nudio sasvim dovoljno da biste ga poželeli u svojoj kući. Srce sistema čini IBM-ov PowerPC procesor Gekko koji kuca na respektabilnih 485 MHz. Za grafiku je zadužen ATI-jev Flipper čip brzine 162 MHz, a tu se nalazi i 24 MB radne memorije, odnosno 3 MB VRAM-a. Sve u svemu, sasvim respektabilne karakteristike koje na prvi pogled konzolu smeštaju odmah iza Microsoftovog Xboxa. Ovde treba napomenuti to da konzola (doduše, ne svi modeli) ima i naročit digitalni izlaz koji omogućava „izbacivanje” progresivnih rezolucija (480p), što dalje omogućava kvalitetno korišćenje konzole i na modernim TV uređajima, tačnije monitorima. Nažalost, Nintendo nije imao viziju online igranja, pa GameCube u osnovnoj varijanti ne donosi potrebne priključke, već se oni moraju dokupiti (u obliku broadband adaptera) da bi konzola dobila mogućnost „izlaska u svet”.

Za kontroler možemo reći da je klasičnog oblika i rasporeda tastera. Postoje dve analogne „pečurkice” (postavljene dijagonalno), D-Pad, rameni tasteri... Podržana je i vibracija. Zanimljivo je to da je Nintendo 2002. godine izbacio i bežičnu verziju kontrolera (WaveBird), doduše bez vibracije, te da obe varijante mogu da se koriste i za igranje igara na konzoli Wii.

Jedan od najvećih razloga za neuspeh GameCubea na tržištu je i mršava biblioteka igara (ukupno je izdato nešto više od 600 naslova), koja je prvenstveno okrenuta mlađim korisnicima. Ipak, to ne znači da u moru Mario / Donkey Kong / Pac-Man igara ne možete naći i nešto za sebe. Naprotiv, postoji čitava regimenta igara koje vredi odigrati, a među njima su i Resident Evil, Burnout, Call of Duty, Sonic, Pikmin, Need for Speed, Zelda... O ovom segmentu više ćemo govoriti u samoj rubrici, i to kroz opise koji će neminovno uslediti...

Na kraju ove mini-retrospektive valja dotaći i pitanje kompatibilnosti. GameCube je praktično mašina za sebe i kao takva ne nudi mogućnost pokretanja igara sa kućnih konzola prethodnih generacija. Ipak, nabavkom Game Boy Playera, skalamerije koja se kači na paralelni port GameCubea (nalazi se na donjoj strani), dobija se mogućnost igranja Game Boy, Game Boy Color i Game Boy Advance igara.

Kada se govori o emuliranju konzole GameCube, na pamet prvo pada projekat Dolphin (ovo je inače kodno ime „kocke”). Ovaj program nalazi se „u etru” još od 2003. godine, a počeo je samo kao puki eksperiment, naravno kao i mnogi drugi projekti. Autor je 2004. godine čak napustio razvoj programa, oživeo ga ponovo 2005. godine, da bi sredinom prošle godine „pustio” njegov kôd u open-source komunu. Tek tada je počelo uzdizanje Dolphina, a početkom ove godine sve je kulminiralo izbacivanjem podrške za konzolu Wii. Ne, nije u pitanju „patka”, već prava podrška za pokretanje igara pisanih za najnoviju Nintendovu konzolu! Sve što vam treba je bekap originalne igre koju ste kupili u ISO formatu, i spremni ste za zabavu. Pođimo redom...

Dolphin je jedan od onih programa koje bi svaki korisnik-početnik voleo da ima. Zašto ovo kažemo? Jednostavno, ovde se radi o maksimalnoj automatizaciji procesa korišćenja/emulacije. Da biste pokrenuli neku GameCube igru, potrebno je samo da uputite program na odredišni direktorijum u koji čuvate image fajlove i završili ste posao. Nema tuče sa firmverima, ROM-ovima, dumpovima i ostalim kerefekama. Svi potrebni plug-inovi „dižu” se sami, a na vama je samo da naučite to koja dirka na tastaturi zamenjuje originalne tastere na džojpedu. Da stvar bude još bolja, u glavnoj formi programa „iscrtava” se spisak svih pronađenih igara, tako da možete videti i godinu prozivodnje, podatke o kompaniji, tržište za koje je igra originalno namenjena, pa čak i mali grafički baner (obično logo igre ili naslov), podatak za koju konzolu je naslov namenjen (GameCube/Wii), odnosno kako igra funkcioniše pod trenutno aktuelnom verzijom emulatora. Ocena je opisnog karaktera i ide u pet koraka - od Broken do Perfect. Inače, kompletnu listu igara možete naći na oficijelnom sajtu programa pod sekcijom Compatibility List.

Program na ulazu prepoznaje formate ELF, DOL, GCM, ISO i WAD. Pokretanje igara moguće je i direktno sa DVD uređaja, ali zbog specifičnog formata zapisa samo određeni PC drajvovi mogu pravilno da izvrše iščitavanje (originalnih) GameCube diskova. S tim uglavnom ne treba gubiti vreme. Jedna od glavnih specifičnosti ovog emulatora je mogućnost „guranja” slike u rezolucijama većim od nativne (recimo, u 720p kod Wiija). Program tada radi svojevrsni upscale i „peglanje” prikaza, što igrama daje potpuno novu dimenziju (da ne kažemo da izgledaju bolje nego u originalu). S druge strane, sa Interneta se mogu preuzeti i fajlovi koji donose teksture visoke rezolucije.

Verujemo da vas najviše zanima kako igre rade u praksi i koji je dostignuti stepen emulacije. Kada je GameCube u pitanju, probali smo više od 30 igara. Igre koje su označene kao da rade zaista se tako i ponašaju. Framerate je stabilan i u pojedinim slučajevima kretao se između 50 i 60 sličica u sekundi (tokom igranja, u introima je ionako na maksimumu). Naravno, postoje igre koje naprosto zahtevaju više sistemskih resursa, pa su tada mogući padovi u brzini čak i na graničnih 20 sličica u sekundi. Sve u svemu, kvalitet emulacije je na veoma visokom nivou - igre izgledaju sjajno, grafički glitchevi su veoma retki, dok je interpretiranje memorijske kartice i upravljača besprekorno. Kad smo već kod upravljača, zanimljivo je to da Dolphin podržava upotrebu Xbox 360 upravljača, ali i Wiimotea! Da biste emulator koristili onako kako je to zamišljeno, biće vam potrebna izuzetno jaka mašina, a program će znati da iskoristi i procesore sa dva jezgra. Ova podrška trenutno je u ranoj fazi razvoja i može da izazove nepravilnosti u radu, ali zato donosi ekstremna ubrzanja. Mi smo program isprobali na AMD-ovom X2 5000+ procesoru sa dva jezgra, grafičkom karticom GeForce 8600 GTS (256 MB VRAM-a) i 2 GB RAM-a. U većini slučajeva dobili smo rezultate koji u potpunosti zadovoljavaju. Neka vam to bude orijentir.

Šta je sa pomenutom emulacijom konzole Wii? U ovom momentu Dolphin podržava oko 70 naslova, od kojih većina funkcioniše na zadovoljavajućem nivou. Suprotno ubeđenju, na spisku se ne nalazi gomila manje poznatih naslova koji su tu isključivo da bi zadovoljili statistiku. Naprotiv! Za Metroid Prime 3: Corruption, Resident Evil: The Umbrella Chronicles, Sonic Unleashed, Star Wars: The Force Unleashed, Super Mario Galaxy ili, recimo, The Legend of Zelda: Twilight Princess možemo reći sve osim da su u pitanju niskobudžetna i nepoznata ostvarenja. Nažalost, ako nemate mašinu koja može fluidno da pokreće GameCube emulaciju, onda se nećete usrećiti ni „interpretiranjem” konzole Wii. Na našoj test mašini igre su bile na donjoj granici upotrebljivosti. Zanimljivo je to da nismo iskusili nagle padove performansi, seckanja i štucanja, već je emulacija uglavnom bila konzistentna. Spora, ali konzistentna! Uglavnom smo izvlačili između 10 i 20 sličica u sekundi, što je za normalno igranje ipak malo. Dolphin u ovom segmentu traži jaču mašinu, a ako mu je obezbedite, bićete u prilici da u odabranim Wii naslovima sasvim normalno uživate i na svom PC-u. Uostalom, pročešljajte malo sadržaj video servisa YouTube, jer su autori okačili gomilu klipića iz kojih se lepo može videti kako akcija izgleda kada na raspolaganju imate mašinu dovoljne snage.

Dolphin je još jedan vredan član emulacione scene. U narednom periodu sprema se čitav niz noviteta (među njima i podrška za DirectX 10), kao i poboljšanje kompatibilnosti. Autori imaju na čemu da rade, iako je već sada program sasvim pristojan i upotrebljiv. Uostalom, Wii emulacija je bonus i zbog aktuelnosti konzole nije nam toliko zanimljiva ovog puta. Ako želite da prelistate stare GameCube hitove u novom ruhu, onda ste na pravom mestu.