Dok se polako iščekuje prvi datum izlaska trećeg, velikog, crvenog, dijaboličnog džina iz Blizzarda, sve ostale igre iz žanra su se na vreme, poput sitnije divljači, razbežale iz šume. Sve osim jedne. Hinterland iz nemačke „Naherene vodenice” predstavlja rogobatno-simpatičnog satrapa koji će pokušati da u isti klikni & udri žanr unese dašak svežine odgovorom na jednostavno pitanje: šta bi bilo kad biste morali da se brinete i izgrađujete svoje selo umesto da ga koristite isključivo kao safe heaven za lečenje i rasprodaju predmeta?

Nepostojeća priča ide ovako nekako: smoreni kralj neimenovanog kraljevstva poverio vam je, kao namesniku seoceta negde u kraljevstvu, čišćenje predefinisanog broja teritorija i regiona koji vrve od raznoraznih fantazijskih karakondžula. I, to je sve. Nema razvijene priče, epskih momenata ili likova, niti bilo kakve kampanje ili spremnih scenarija za mezetluk. Pre svake igračke sesije definišete nekoliko težinskih parametara (broj regiona za osvajanje, ozbiljnost protivnika, prikaz teritorija pre nego što kročite na njih i slično) koji menjaju koeficijent sa kojim se množi uspeh na kraju. Zatim birate lika iz pozamašnog poola vagajući prednosti i mane koje donosi na teren, i onda ste spremni da probate da očistite kraljevstvo i pokušate da se upišete na high-score tabelu...

Ovo je već dovoljno da se zakuva katran i spremi perje, ali Hinterland se ni ne pravi da je nešto što nije, te igrača odmah dočekuje svojim najvećim kvalitetom, pomenutim upravljačko-simulacijskim aspektom igranja. Elem, vaše malo misto regularno posećuju najamnici različitih fela. Pored onih koji se bave osnovnim zanimanjima, čiji je zadatak da stave vaše malo kraljevstvo na stabilne ekonomske noge (farmeri i stočari, kovači, trgovci i krčmari), tu su i specijalna zanimanja (borci, nekromanseri, druidi-lekari i slično). Svaki od potencijalnih sugrađana ima određene zahteve koje morate da ispunite (novčana naknada, stepen razvijenosti sela, specijalni predmeti i artefakti za određene klase, količina poena slave - fame - i sl.). Kada im izgradite kuće i upregnete ih svakodnevnim obavezama koje donose tri superbitna resursa (novac, hranu i pomenute fame poene), uz regrutaciju bilo koga od njih (a najbolje sugrađana, koji su po vokaciji ratnici), krećete u čišćenje teritorija od napasti koje ih zauzimaju, sa nagradom u vidu škrinja sa blagom, artefaktima ili specifičnim teritorijalnim resursima. Pomenuti poeni slave su krucijalni za nezavršavanje meča pre vremena i generišu se ubijanjem protivnika, čišćenjem teritorija i/ili odrađivanjem razmaženih zahteva pomenutog kralja pre isteka roka koji vam je zadat. Gubljenje poena, bilo čestim porazima na terenu, gubitkom stanovništva ili ignorisanjem dosadnjakovića sa krunom, vuče vas u sve dublju bulu, koja se na kraju završava defeat ekranom...

Sam sistem dobro je zamišljen, ali veoma brzo počinje da puca po šavovima, nalik Titaniku kojem je rasporeno svih 16 komora u isto vreme pa se panično batrga na površini vode. Najveća zamerka odnosi se na potrebu da vaš lik bude fizički prisutan u ataru sela da biste mogli da obavljate sve namesničke funkcije (regrutovanje/otpust novih kandidata, upgrade zgrada i profilisanje zanimanja, dodeljivanje specijalnih predmeta stanovnicima, nadograđivanje glavne upravne zgrade i sl.), što iziskuje mnogo trčkaranja na relaciji selo-trenutna teritorija koju obrađujete. Dodatni udarac čekićem po prstima u ovom smislu jesu kaznene ekspedicije, koje protivnici periodično šalju ka vašoj bazi iz svojih „utvrđenja” i koje su u stanju da vam celokupnu populaciju sliste za tili čas ukoliko se momentalno ne uputite u odbranu čim se oglasi zvono za uzbunu. Opremanje stanovnika oružjem ili specijalnim itemima koji im povećavaju produktivnost moguće je izvesti pojedinačnim dodeljivanjem - bilo posetom od vrata do vrata (što je ponekad neophodno), bilo kroz populacioni ekran sa svim stanovnicima sela. U skladu sa rastom broja meštana, implementirana je i zgodna opcija njihovog automatskog opremanja, ali će se to ubrzo pretvoriti u frustrirajuću poteru po selu za vrednijim oružjem ili opremom, jer se seljančica Miladinka, naravno, prvo do’vatila enchantovanog ubojitog koplja koje vam je baš u tom trenutku potrebno.

Grbava grafika pobegla je s mesta zločina još krajem prošlog veka, što se ogleda i u nemogućnosti rotiranja kamere ili njenog odzumiravanja sa previše približenog bojišta. Nakaradno modelovano drveće i stenje, uz kuće siromašne detaljima, rasejano je po terenu koji je ravan kao staklo, bez ikakvih naznaka makar i lažne topografije. Zvučni efekti kao da su pokradeni iz provog Warcrafta sa beznadežno mutavim likovima. Jedine svetle tačke prezentacije jesu simpatični artworkovi u pauzama učitavanja, kao i zaista sjajna medieval muzička pratnja.

Neispoliranost praktično svih aspekata igre, loše dizajnerske odluke, neprecizan i grub borbeni model, ružna grafika, nepostojanje kampanje ili bilo kakvog drugog moda osim pukog sandboxa u kome je jedina nagrada na kraju ekrančić sa pobedničkom statistikom... Iako sve ovo deluje dovoljno da se igra pokopa u neobeleženi grob, ipak se mora priznati da ovo malo, ružno, crno-belo, bradavičasto prase zgužvane njuške, prebijene noge i odsečenog repa uspeva da zabavi na duže staze. Kada jednom uđete u štos, do izražaja dolazi veliki stepen zaraznosti, kojim Hinterland vešto reprodukuje specifičan retro šmek i poznate izgovore u stilu „još samo jedan region pre spavanja” . Uz to, kombinacija hack & slasha i menadžerisanja naselja, uz manja i veća brušenja, i te kako ima potencijal da postane mainstream u žanru koji vapi za novinama. Guilty pleasure, da sumiramo na kraju.