Ista meta, isto odstojanje, reklo bi se. Fina i pitka avanturistička limunadica od pre nekoliko godina Secret Files: Tunguska dobila je ovih dana svoj dugo očekivani nastavak. Nakon avanture u Sibiru, Deepsilverovci su avanturističkom dvojcu, koji čine Nina Kalenkov i Meks Gruber, spremili hvatanje ukoštac sa spletkama i zavrzlamama koje ovog puta prete da ugroze majčicu Zemlju na daleko ozbiljnijem nivou...

Puritas Cordis iz podnaslova igre naziv je religiozne sekte koju predvodi harizmatično-fanatični televizijski propovednik Pet Šeldon, koji svoja proročanstva o skorom kraju sveta crpi iz drevnih spisa proroka Zandone iz XVII veka. Kada planetu počne da potresa lančani niz katastrofa, od pandemije zarazne bolesti u Africi do višestrukih vulkanskih erupcija u jugoistočnoj Aziji i devastirajućih cunami talasa u Atlanskom okeanu, svetski zvaničnici pokušavaju da rešenje problema nađu na vanrednom samitu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Spletom okolnosti, Nina i Meks naći će se na terenu, u prvim borbenim redovima, gde će pokušati da saznaju mračne Zandonine tajne iz davnina, kao i da otkriju da li se iza zastrašujućih prirodnih katastrofa u sadašnjosti zapravo krije ljudska ruka.

Ostatak avanture donosi očekivani koktel istraživanja svetskih lokaliteta, prikupljanja predmeta i njihovu pravilnu upotrebu na pravim mestima, kao i obavezne razgovore sa gomilom NPC likova. Sve lokacije sastoje se iz malog broja međusobno povezanih ekrana na kojima je potrebno rešiti tekući problem, dok se svi bitni predmeti i izlazi ponovo lako označavaju tasterom ’Space’ (prekopotrebna inovacija koju je doneo upravo prvi deo). Slobodno prebacivanje sa Meksa na Ninu (i obrnuto) ovde je znatno linearnije (igra vam uglavnom automatski daje kontrolu nad likovima, u zavisnosti od razvoja priče), a pored njih u nekoliko kratkih sekvenci vodićete još i Meksovu asistenkinju Samantu i biskupa Perija u prologu igre. Tu je i fino sažeti dnevnik sa ažuriranim tekućim dešavanjima, kao i kvalitetan hint sistem koji vam nagoveštava moguće rešenje problema, bez eksplicitnog objašnjenja šta treba raditi.

Pre kompletiranja čitave priče stiče se utisak da SF 2 ipak predstavlja blagi korak unazad u odnosu na svog prethodnika. Zaplet igre ima jak potencijal koji se, međutim, ubrzo rasplinjava zahvaljujući nekim čudnim odlukama vezanim za dizajn igre. Iako ćete tokom avanture ponovo proputovati pola sveta, sami lokaliteti (prekookenaski brod, iskopine u blizini francuskog seoceta, sumnjivo depopulisani Pariz ili sektaški glavni štab, npr.) ne deluju previše atraktivno i egzotično kao što bi se to očekivalo od jedne avanture (izuzetak su lokacije u Indoneziji). Priča se, nakon što je budete upoznali u prvoj polovini, apsolutno ne razvija dalje ni milimetar; do kraja se sve svodi na zaustavljanje pomahnitalog kulta. Sindrom „merdevine u uskim farmerkama” se nastavlja, i to sa mogućnošću neograničenog trpanja predmeta svih gabarita u inventar, ali svakako najveće kritike zaslužuju glavni junaci igre. Ovo se pre svega odnosi na glasove likova, koji izazivaju želju da se deonice sa njihovim pričanjem utišaju ili ekspresno skipuju desnim tasterom miša. Nina konstantno deluje i zvuči kao usplahirena učiteljica kojoj se prvi put u životu desilo nešto zanimljivije od ispijanja kafe sa koleginicama u zbornici, te je zaista naporno slušati njeno preizraženo intoniranje rečenica koje deluju kao da se obraća dvogodišnjaku koji je vodi po ekranu. Meks je malo podnošljiviji po tom pitanju, ali i on ima svoje bisere (u štabu Puritas Cordisa, recimo, sve vreme ćete se šunjati umotani u mantiju, da bi se na nekoliko mesta naš junoša prodrao iz sveg grla, totalno ubijajući ionako slabašno igračevo uživljavanje u roli). Druga velika zamerka odnosi se na specijalitet iz prvog dela, Ninino doživljavanje i komentarisanje same sebe upravo kao junakinje jedne video igre, što je krajnje neduhovito, nepotrebno i ubitačno stupidno. Sličnih idiotluka nisu pošteđeni ni neki prateći likovi (recimo italijanski „macan” Rosi u Parizu), a vrhunac predstavlja aftermath nakon finala igre, gde ćete biti počašćeni serijom screenova sa „objašnjenjima” šta se kom od mnogobrojnih likova dogodilo po završetku priče („sertifikat” o pređenoj igri, koji ćete dobiti na samom kraju, da i ne pominjemo). Jedini svetli i neukaljani deo igre u velikoj meri se odnosi na dobro osmišljene zagonetke i glavolomke, čije rešenje, po pravilu, uvek počiva na kombinaciji logičkih radnji i dostupnih tragova, iako ti postupci neće biti odmah uočljivi.

Grafika je, očekivano, prelepa, sa puno detalja unutar 2D scena i izraženim koloritom na nekoliko lokacija, te definitivno zaslužuje ezgotičnije i manje sive prizore da bi se prikazala u punom svetlu. Nažalost, pozadinske animacije su u deficitu i nisu izvedene baš upečatljivo, pa lokaliteti više izgledaju kao set prelepo renderovanih fotografija iz albuma, a manje kao stvarna mesta (već pomenuti avetinjski Pariz dobar je primer). Iako rezoluciju možete nasvirati do granice 2048 x 1536 piksela, likovi su nedopustivo prosečno i zastarelo modelovani, što je uočljivo prilikom krupnog kadriranja, a isto važi i za pomalo ukočenu animaciju njihovog kretanja.

Iako Secret Files 2 predstavlja blagi dumbing down originala, u pitanju je svakako avantura koju vredi odigrati, ali koja zahteva mnogo poliranja i kresanja klišea ukoliko autori misle da u budućnosti stvore dugotrajan i pre svega kvalitetan serijal. Light karakter igre, fino osmišljene zagonetke i prelepa grafika čine je idealnim štivom za casual avanturiste, ali se ni u kom slučaju ne radi o igri koja zaslužuje da se nađe u avanturističkom panteonu.