Sigurno najpoznatija trkačka igra sa Nintenda 64 jeste F-zero X (1988), treća igra u serijalu F-zero koji se smatra začetnikom žanra futurističkih vožnji. Igra je praktično školski primer ovog žanra - na stazama koje više liče na rollercoaster jurcate svojim hoverkraftom vozeći suludom brzinom i povremeno se kuckajući sa suparnicima i preprekama na stazi.

Trke su podeljene težinski prema šampionatima, pa teže staze imaju više nezgodnijih delova i „uvrnutiji” dizajn. Kroz igru prolazi plejada otkačenih likova, svaki sa unikatnim vozilom (ima ih 30) različitih karakteristika. Standardnu trku čine tri kruga. Nakon prvog kruga dobijate mogućnost da uključujete boost, koji daje znatno ubrzanje, ali troši energiju. Na stazama se nalaze polja za ubrzavanje i dopunjavanje štita, ali i prepreke u vidu leda i skakaonica koje lako mogu da vas izbace sa staze. Osećaj brzine je fantastičan, pa zaista imate osećaj da vozilo ide velikom brzinom (obično oko 1000 km/h). U igri ne postoji oružje, već je jedini način „likvidacije” protivnika staro, dobro sudaranje. Grafički igra zaostaje za prosekom sa konzole Nintendo 64, ali je to kompromis koji je učinjen da bi sve radilo maksimalno tečno, čak i onda kada je na ekranu dvadesetak vozila.

Posebne poslastice su X cup, u kome su staze nasumično generisane, Death race mod i nezaobilazni split screen za do četiri igrača. F-zero X je ostao upamćen i po odličnom rok/metal soundtracku, naročitoj muzičkoj temi sa staze Big blue.