Bili smo ubeđeni u to da će prodavac prepoznati o čemu se radi ako mu se kaže da su naslov tvorili provereni ljudi iz Creative Assembly, da ga izdaje legendarna Sega i da je najavljen kao „The first truly 3D RTS game!”, dakle nešto mnogo veeeliko. Umesto donošenja kutije sa diskom na plišanom jastučiću, niko nije znao o čemu se radi. Instalacija nesimpatične nam Viste bila je, smatrali smo, mala, neophodna žrtva za ono šta nas čeka. Što se mora, mora se, a možda će se negde iskopati i stari Halo 2, pa će zadovoljstvo biti veće...

Radnja se dešava u svetu pocepanom teškim vatrenim olujama, koje su usledile nakon kataklizmičnog tehnološkog incidenta. Odgledate film „Vremeplov”, okrenete uloge, i to je otprilike sve. Čovečanstvo se deli na ljude koji žive pod zemljom i na Sai, evoluiranu vrstu humanoida nastalih od preživelih ljudi na površini. Dodatno, u igri su On i Ona. Ona postaje predvodnik Sai, dok On postaje komandir specijalnih jedinica Echelona, tj. originalne sebične ljudske rase.

Lepa grafika, sve fino klizi i sve ide na dobro. E, onda nailazimo na pokušaj tvoraca da uvedu origanalan detalj - sistem kontrole nazvan whip selection, koji se svodi na to da jedinicu kojom upravljate ne birate klikom na nju ili hvatanjem u pravougaonik, već držanjem dasnog tastera miša (alternativno desnom ručicom džojpeda) dobijate liniju koju usmeravate ka željenoj jedinici. Kada pustite taster, pogled se prebacuje na nju. Želja autora da isključe ili umanje rush taktiku (koja de facto i jeste debelo oštetila inteligenciju u RTS žanru) dovela je do užasne komplikovanosti interfejsa, jer osim što je teško odabrati željeni objekat u masi drugih koje ste poslali u istom pravcu, takođe je nemoguće kontrolisati dovoljno vojske istovremeno usled potpunog gubitka preglednosti. Od mape nikakve koristi, jer se na jedinice, opet, ne može uticati, a veoma je teško podesiti odgovarajući ugao. Osim toga, jedinice imaju pamet kineskih igračkica koje promene pravac kada naiđu na prepreku i ništa više od toga. Scena u kojoj vaša četiri borbena vozila treba da se izvuku iz nekog ćoška najbolje bi bila ispraćena muzikom iz nekog nemog filma i komentarom „A gde su im glave?”. Pogled je iz ugla zaglavljene jedinice, obično na prepreci. Kada i ako se upute ka cilju, pripucaće tek u položaju „prsa u prsa”, nikako sa tačke maksimalnog dometa. Sada zamislite snajperiste. Tragikomedija u esenciji. Lepo je što su se autori setili da dodele neke supersposobnosti vašim mekovima (poput bacača plamena), samo još da ovi znaju da ih upotrebe na vreme, a ne tek kada ostanu dva ili tri neprijatelja ispred njih.

Tužno je to što su ideje vezane za dizajn nivoa i likova sasvim solidne, ali cela igra odaje utisak kao da su autori na pola puta shvatili da je osuđena na propast, pa je ostatak dovršen navrat-nanos. Zbog čega nisu jednostavno odustali?

Makar smo igrali Halo 2.