Fanovi „Watchmena”, jednog od najpoznatijih i najboljih stripova svih vremena, nastalog iz briljantnog uma Alena Mura, čekali su ovu godinu sa dozom strepnje i iščekivanja. Zek Snajder, režiser koji se proslavio filmom „300”, još jednom ekranizacijom stripa, odlučio je da i „Nadzirače” prenese na filmsko platno. O tome koliko je uspešan Snajderov pokušaj nećemo ovde govoriti (pošto bi to već u startu odredilo blago negativan ton opisa), već ćemo se zabaviti jednim drugim fenomenom. U poslednje vreme svaki akcioni filmski hit prati igra, koja pomalo prati priču filma i koja je obično sklepana na brzinu, te vrlo retko zadovoljava ukus čak i prosečnog igrača. Za promenu, ekipa iz Deadline Gamesa, koja se „proslavila” igrom Total Overdose, odlučila je da Zeka ostavi da u miru dokaže svoj status vizionara, a svoju igru je osmislila kao prequel epskoj Murovoj priči. Radnja se odvija 1975. godine, tačno deceniju pre događaja opisanih u stripu, i fokusira se na samo dva člana ove superherojske skupine - Rorschacha i Night Owla.

Osim što je na taj način ovo ostvarenje donekle zaštićeno od previsokih očekivanja, razvojni tim je dobio i opravdanje da žanrovski odredi svoju igru kao čistu tabačinu, kakva je, recimo, Streets of Rage. Kako bi dodatno navukli vodu na svoju vodenicu, busaju se u grudi i činjenicom da su u radu na igri aktivno učestvovali i crtač stripa Dejv Gibons, koji je bio zadužen za korisne savete vezane za grafiku, kao i urednik stripa Len Vejn (inače scenarista i tvorac nekoliko važnih likova iz strip istorije, među kojima se ističu Swamp Thing i Wolverine), koji je pisao scenario i dijaloge za igru. Alen Mur kao i dosad ignoriše postojanje i filmova i igara rađenih po njegovim stripovima. Poznati dvojac uradio je prosečan posao, Gibons verovatno i ne svojom krivicom. Vejnovi dijalozi prečesto su jako naivni i iako podsećaju po strukturi na ono što se od Rorschacha ili Night Owla očekuje, retko koji fan stripa bi ih povezao sa likovima koji ih izgovaraju. Klasičan primer „style over substance” pisanja scenarija koji je dovoljno dobar za jednu prosečnu tabačinu, ali ne i za Watchmen. Situaciju donekle izvlače glumci, koji na trenutke odlično dočaravaju ličnosti glavnih likova, naročito svima omiljenog sociopate-superheroja.

Grafički deo igre takođe ima svoje uspone i padove. Filmići koji povezuju nivoe podsećaju na animiranu verziju stripa i iako se ne slažu baš savršeno sa in-game grafikom, koja više vuče na film (što, recimo, znači da neki detalji iz sedamdesetih više liče na njihovu verziju u devedesetim godinama prošlog veka), prilično dobro vrše posao. Takođe, osnovna postavka svakog nivoa odlično je osmišljena, svaki kutak odiše nekom atmosferom, a okoline generalno izgledaju sjajno. Tu je problem u dizajnu samih nivoa, koji su repetitivni i uspevaju da dosade već posle petnaestak minuta, od tridesetak koliko svaki nivo traje. Dva glavna lika odlično su modelirana, ali su im animacije pomalo krute i nema ih previše. Protivnici su većinom generički, izgledaju suviše slično i vrlo su nezanimljivi.

Sistem toplo-hladno vidljiv je i tokom same igre. Na početku je potrebno izabrati jednog od dva ponuđena lika ili obojicu ako se igra u paru. Nažalost, ne postoji kooperativni mod preko Interneta, već samo single player (gde drugog igrača zamenjuje AI) i split screen mod. Koji god lik da vodite, počećete skromnim izborom od dva udarca, a kasnije ćete naučiti da ih vezujete u komboe, arsenalu ćete dodati i bacanje, a moći ćete i da sa zemlje ili od protivnika pokupite palice, flaše i ostalo hladno oružje. Vezivanje udaraca u komboe odlično funkcioniše i zahteva malo koncentracije i držanje ritma. Međutim, igra je prilično lagana zahvaljujući jednoličnim i priglupim protivnicima, i može se preći omiljenom metodom mnogih igrača - besomučnim udaranjem po dugmićima, tako da neko ovladavanje kombinacijama udaraca i nije preko potrebno. Ipak, ukoliko se odlučite da to učinite, bićete nagrađeni izrazito brutalnim superudarcima, urađenim u stilu najboljih akcionih filmova. Kad smo već pomenuli brutalnost, igra njom prilično obiluje, naročito kada vodite Rorschacha, koji se bori na način koji potpuno odgovara njegovoj ličnosti pomalo poremećene individue. Zapravo, brutalnost je možda i preterana jer će krv leteti na sve strane i posle prilično benignih udaraca u leđa (od kojih neki čak izgledaju kao da ste promašili metu). Za razliku od svog saborca, Night Owl je prefinjen i elegantno koristi borilačke veštine, ali i mehaničke gedžete koji su mu ugrađeni u kostim.

Na kraju možemo reći to da je igra, srećom, udaljena od stripa, ali i da će se svi fanovi koji do nje dođu da bi videli ozbiljan uvod u svoju omiljenu priču odmah razočarati. Situacija je nešto svetlija ako se The End is Nigh posmatra kao čista borilačka igra, ali ona ipak ni tu ne blista. Jednostavno rečeno, u pitanju je obična tabačina prosečnog kvaliteta, koja će na trenutke zabaviti igrače, ali će im brzo i dosaditi. Kada se na to doda i cena od 20 dolara za jednu igru koja se distribuira samo preko Interneta i traje oko pet sati, uopšte nas ne čudi to što ni u svetu nije pobrala mnogo pozitivnih kritika. Voleli bismo da verujemo u to da će drugi deo ispraviti neke greške prvog, ali iskreno sumnjamo, naročito kada se zna da ni W:TEIN Part 2 neće dotaći ostale heroje (iako bi Dr. Manhattan bio suviše neujednačeno balansiran, sigurno je da bi, recimo, The Comedian i Ozymandias bili zanimljivi igračima), već će ostati fokusirana na ovde viđeni dvojac.