Nikada više neću mešati sok od rotkvice sa sokom od šargarepe”, stara istina izrečena od strane našeg prijatelja D. Dugouška, poput polupanog zvona odjekivala mi je u glavi posle treće celonoćne sesije u kojoj sam mešao guaranu, Left 4 Dead i verbalne budalaštine. Silovanje hordi zombija, u društvu mojih danskih aquitancea iz benda „Press Play on Tape”, uspelo je da me izbaci iz ravnoteže i snažnim pokretom skloni zavesu koja je sakrivala sam core čoveka poznatog kao Qz. U crveni osvit trećeg dana otkrio sam zastrašujuću istinu o sebi: ja sam prikriveni roleplayer...

Ne znam da li ima smisla davati kraći disclaimer za čitaoce sa jeftinijim ulaznicama, ali ajde. Roleplayer nije osoba koja igra role-playing igre, već lik koji se stopostotno unosi u karakter, forsibli savijajući prostor i vreme dok ne postanu meki kao plastelin i zapuše sve rupe kroz koje ulazi realnost. Pravi roleplayeri su face koje ne trepću kad pri svetlosti sveća slušaju glas dungeon mastera, bacajući kockice i postavljajući plastičnog paladina ispred krhkih magova, gutajući strele Kobolda za račun tima; proper RP-eri su njuške koje igraju sakatog dwarf warriora na WoW RP serverima, odbijajući da stisnu taster za trčanje, šepajući mesecima i godinama i tauntujući protivnike sa „ye son of motherless ogre!”; beskompromisni roleplayeri uzimaju na revers kostime iz SNP-a u Novom Sadu i odlaze na partiju dungeon crawlinga u zatvorenim deonicama hodnika Petrovaradinske tvrđave, ne obazirujući se na činjenicu da mogu da dobiju trovanje od ujeda slepog miša, da mogu da se udave, izgube ili da postanu kučka grupi beskućnika koja tamo stanuje.

Na takve egzotične osobe, beskrajno smešne svakom školovanom ciniku, uvek sam gledao iz elitistički naduvane, iberkul pozicije odlično maskiranog geeka koji projektuje imidž frajera. Jednom sam bio izbačen sa D&D sesije u kojoj su avanturisti iz lokalnog kluba igrali nekakvu mapu sa hramom u blizini Waterdeepa... Da li je razlog mojoj salvi smeha bila pronouncijacija pojma Oooze (koju je GM sa lalinskim akcentom izgovarao kao UuuUuuZ) ili natpisi na šoljama iz kojih su heroji pili čaj („My kiss has a chance to heal for 200-350”), više se i ne sećam. Likovima se (opravdano) nije dopao spellbreaker/pridošlica, koji je prizemnom i profanom emocijom otopio atmosferu od koje se ledi krv u žilama. Bežeći od puštenih pasa koji su mi dahtali za vratom, osećao sam se kao Han Solo kada je pre-Džedaj Skajvokerima razorio nade da imaju šanse kod princeze Leje.

Kao i u svakom dobrom romanu, moj sarkastični istorijsko-emocionalni bagaž kad-tad se morao vratiti i ujesti me za gu**cu. Kritična masa uslova za saznavanje zastrašujuće istine nije uopšte bila toliko kritična: energetski napitak, kooperativni zombie shooter i trojica likova koji su, kao i ja, više od 100 puta gledali Kameronov „Aliens”, memorišući svaku dijalošku deonicu sa kliničkom perfekcijom. Utapanje u atmosferu igre, koje mi nikada nije bilo ni najmanje strano, neočekivano je preraslo u agresivni roleplaying u kom sam preuzeo ulogu narednika Ejpona. Ostala trojica, uskočivši u uniforme Hiksa, Hadsona i Vaskeza, potpuno prirodno su preuzeli i njihove akcente i personality. Citiranje filma preko voice comsa, impregnirano apsolutnom tišinom i mrakom moje sobe, pomešano sa kompilacijom Belinde Karlajl koja je tiho sviruckala u pozadini, stvorilo je barijeru iza koje je spoljašnji svet ostao da visi, držeći se jednom rukom za ivicu provalije. Kompletirajući poglavlje za poglavljem, uzvikući „nobody touch nothin’” u situacijama kada smo na otvorenom morali da pazimo da ne aktiviramo alarme na automobilima, željno iščekujući priliku da glasno dreknemo „Incooooming!”, očistimo legiju zombija i izblebećemo citat o tome kako je „dan u korpusu marinaca nalik danu na farmi, gde je svaki obrok gozba, a svaki paycheck bogatstvo...”, četiri suluda lika u tridesetim godinama zbacila su fiktivne košuljice, raširili mesnata krila i zaleteli se pravo u sijalicu.

Nikada se nisam drogirao, ali pretpostavljam da to izgleda upravo ovako... Posle otrežnjenja, neko vreme osećao sam se kao žrtva nasilja u porodici, zatim sam imao fleš scene iz filma „Moonwalker” u kojoj se Majkl Džekson pretvara u borbenog robota. Potištenost, koju bih mogao da uporedim jedino sa situacijom u kojoj sam saznao da je jedan od mojih drugara iz srednje škole oduvek bio gej, isprao sam duvanskim dimom, kafom i saznanjem da nisam jedini koji se te večeri skinuo go i igrao kazačok na stolu. Ovakvo bunilo nisam doživeo još od svadbe jedne prijateljice u Bosni (nikada, ni u najluđim snovima, nisam sanjao da Danac može da odlepi jače nego kvalitetan Bosanac). Bilo koji negativni sentiment pada u vodu pred ovom činjenicom, saznanjem čiji intenzitet otrežnjuje i najzadrtijeg kafanskog karakterologa, onoga koji nordijske narode smatra kuvanim nogama, a nas Balkance njuškama koje drže monopol za kvalitetno zezanje.

Hari Varešanović je, after all, svih ovih godina bio u zabludi.