Tokom poslednjih nekoliko decenija, hektolitri mastila, svetlosne godine traka za pisaću mašinu i milioni tastatura utrošeni su u elaborisanje teze kako razvoj tehnike ima potencijal da zbližavanjem ljudi napravi od planete Zemlje bolje mesto za život. Najveći akcenat u protekloj deceniji prirodno je bačen na implikacije koje Internet ima na tom polju, uz dalje solidifikovanje ideje da su socijalni procesi upoznavanja kroz interakciju preduslov koji gradi mostove prijateljstva među narodima i različitim socijalnim, etničkim ili nekim drugim zajednicama/grupacijama.

Ovo je vrlo simpatično, dirljivo i setno, ali, nažalost, potpuno suprotno od istine. Poneki lepršavi izuzetak, tipa Palestinca i Jevrejke koji su se upoznali u chatroomu, našli na ničijoj zemlji i spojili usne u vreli poljubac strasti pomešane sa opraštajućim razumevanjem i težnjom za raskidanjem okova eonskog neprijateljstva, snagom impresivnog izuzetka samo učvršćuje kriminalno pogrešnu (i dominantnu) tezu da upoznavanje drugog po defaultu prerasta u prihvatanje. Ne znam kako legije naivnih i salonskih parasociologa ne mogu da naprave paralelu sa turizmom. Moje i iskustvo ljudi koje lično poznajem pokazuju da upoznavanje drugih civilizacija kroz putovanje u mnogo većem broju slučajeva indukuje puku indiferentnost, uz neretku dozu čiste i nepatvorene odbojnosti: svako ko je jednom otišao u neku arapsku zemlju (nalik Egiptu) savršeno zna o čemu pričam. Upoznao sam Egipat, njegovo stanovništvo, kulturu i običaje pri kupovini suvenira i zacementirao nameru da više nikada, baš nikada, na njihovo tlo ne spustim svoje tamne terenske čizme.

Parakultura, oformljena oko masovnih multiplayer igara, tezu o upoznavanju koje prerasta u animozitet stavlja u sasvim novi kontekst. Moje četvorogodišnje putešestvije u World of Warcraftu, snagom puke frekvencije kontakata sa ljudima i dobrovoljno-prisilne interakcije sa kurtama und murtama iz Evrope, Azije i Okeanije jasno mi je pokazalo da Svetski Mir i Razumevanje svakim danom gube na promilu ostvarivosti. Najupečatljiviji primer jeste susret istočne i zapadne psihologije, oličen u interakciji Kineza i svih ostalih. Mladi ljudi iz zapadnih zemalja, koji su pre zaranjanja u fantasy multikulturalnost WoW-a Kineze posmatrali kroz nejasnu prizmu dokumentarnih emisija, filmova sa Džekijem Čenom i kontaktima na pijaci, ubrzano i uniformno prihvataju multiaspektnu odbojnost prema svemu što dolazi iz drevnog Kitaja. „Kinez” je postao pežorativni izraz, pojam za nešto loše, neinventivno, za individuu sklonu uživanju u repeticiji, podvaljivanju drugim igračima i nindža-lutovanju, sinonim za zemlju iz koje dolaze keyloggeri koji kradu tuđe igračke naloge i u kojoj postoje farme jadnika koji za zlog gazdu Minga farmuju gold, koji ovaj prodaje za realni novac... „Kinez”, negativan pridev koji se totalno ušančio u neobavezni sleng, forumsku i chat komunikaciju i koji gotovo da je postao deo background noisea, evoluiravši u izraz koji se apsolutno toleriše na oficijelnim forumima i na koji Blizzardovi moderi ne obraćaju ni najmanje pažnje. Činjenica da World of Warcraft (i druge online MMORPGO-ove) igra omladina koja zna da koristi računar i koja će jednog dana preuzeti kormilo nad socijalnim miljeom matične zemlje, trebalo bi da zabrine svakog ko sa strašću komuniste s početka prošlog veka sanja o kraju istorije kroz romantičnu zajednicu naroda i klasa, dobrovoljno ušančenu u rov socijalne i svake druge pravde. Da li će, i u kolikoj meri na njihov proces odlučivanja, glasanja i shvatanja sveta, života, spoljnje i unutrašnje politike uticati crv mržnje prema Kinezima, koji su u pubertetu pokupili sa krupnim zalogajem rumene jabuke iz Azerotha, jeste pitanje koje će jednog dana zaslužiti da bude postavljeno.

Dilema da li motor multikulturalnosti radi na turističko ili elektronsko-komunikaciono gorivo, iz vrlo jednostavnog razloga ima malu ili nikakvu upotrebnu vrednost: ljudska priroda u snažnoj meri počiva na animalnim atavizmima, koji na različitost reaguju kulturno samo ako su do balčaka uljuljkani u osećaj sigurnosti. Nema nikakve sumnje da bi tolerantni Šveđani ili Francuzi na ražnju obrnuli emigrante kada bi im ponestalo hrane. Zato je svaka priča o približavanju kroz komunikaciju obična glupost: dok god postoji nešto što vas razlikuje od osobe koju upoznajete, podsvesno ćete, u pauzi kezova i smalltalka, tražiti slabu tačku koju možete probosti ako se ukaže potreba. Ljudska priroda neće se promeniti preko noći; neće se promeniti ni za hiljadu, pa ni za milion godina, osim u slučaju privremenog zbližavanja usled zajedničke opasnosti, nalik invaziji iz svemira. Čak i u slučaju da različitost u boji kože i kose jednom nestane bez traga, ljudi će naći neki razlog da mrze jedni druge. Preventivno upoznavanje i socijalizacija pomoći će samo da hvatanje za gušu dobije dramsku dubinu i kompleksnost: forumsko vređanje Jaoa iz kineskog gilda, mladom DeVriesu iz holandskog gilda daće ličniju dimenziju njegovog linčovanja na nekom budućem bojištu.