Pomalo mi je žao što je RATEL-ov famozni pravilnik o „tehničkim uslovima za obavljanje provajderske delatnosti” tako brzo i lako stavljen van snage. Činjenica da je oteran sa scene salvom kamenja i pljuvačke normalnih ljudi sa nekakvim uticajem u ovoj zemlji zaista je sjajna, ali mi je pomalo krivo zbog ispuštanja šanse za upotrebu jedne druge vrste municije. Smeha. Salve LOL-ova koje bi propratile njegovu implementaciju u realnosti mogle su da donesu nekoliko meseci prvoklasne zabave i pune mješine sirove kolumnističke esencije koje bih sisao celo sledeće tromesečje. Ali everwatching Ombudsman je bio brži. Bleh.

Kakvu, ah, kakvu zabavu je mogao da donese jedan Orvelovski dokument sa isključivom namenom zabadanja državnog nosa u tuđe privatne stvari, pitate se vi? Sam po sebi nikakvu, ali u korelaciji sa organima koji bi trebalo da ga sprovedu u delo, nastala bi situacija nalik na podmetanje dve tone TNT-a ispod državnog skladišta Nitrous Oxida (u narodu poznatijeg kao „gas za smejanje”), koji bi košava razvejala na sve četiri strane sveta. RATEL-ov pravilnik, koji je pretpostavio nadležnost domaće policije u otkrivanju i gonjenju cyberkriminalaca, ima logike koliko i postavljanje Šilje ili Plutona za komandanta spejs šatl misije, ili nabavke PlayStationa 3 zarad igranja Metal Gear Solida 4. Ivicina, Gljivicina ili u vlasništvu nekog drugog nesrećnog Mapeta domaća policija i istražno-forenzičke radnje koje odlaze korak dalje od dilova sa doušnicima i mlaćenja po tabanima, jednostavno ne idu zajedno. Čak i puko stavljanje pojmova „Internet” i „srpska policija” u jednu rečenicu moglo bi da dovede do pretvaranja našeg Sunca u supernovu, što ja ovom prilikom besmisleno rizikujem. Zaista je šteta što pravilnik nije zaživeo bar na mesec-dva, da nam se vrati osmijeh na lice, da žuna ponovo zapjeva sa grane... Sprska policija i Internet kriminal... LMAO! Ovu situaciju, koja po potenciji i dinamici podseća na spajanje dva dela izgubljenog Dragon amuleta u serijalu Kaibokutai Sukku Tenoshi, bilo bi najbolje posmatrati iz perspektive kibernetske muve koja bi se zavukla u kabinet fiktivnog inspektora Šolaje zarad uživanja u mukama sveže delegirane nadležnosti.

...Radoman Šolaja povremeno gleda CSI i, zavisno od raspoloženja, umire od smeha ili se pasivno češka po zadnjici. U osnovnoj školi su ga zvali Nosorog, što ga je, između ostalog, nateralo da upiše srednju školu unutrašnjih poslova kao preventivu budućem branju ušiju. But, prvih nekoliko godina in the force bio je sve osim zakona - kisnuo noćima kao pozornik, nalazio tuđe prljave čarape u svom plavom ormariću i bivao ono što se u jednom italijanskom stripu sa hrvatskim prevodom zove Mali od kužine. Godine su prolazile, Radoman je razvio perfektnu koordinaciju između klimanja glave i koračanja napred, patrolna kola zamenio kancelarijom, ispratio nekoliko garnitura vlasti, potpisao hiljade reversa za zamenu pendreka, relaksirao se batinajući osumnjičene i dižući tegove u klubu „Milicionar”. Uživao je u svojoj profesiji, tačnije rečeno, u njenoj domaćoj varijanti pošteđenoj komplikovanih metoda za sprovođenje zakona i hvatanje kriminalaca. Dva puta se ženio, ima dvoje dece, sa starijim sinom ne razgovara otkako je ovaj odbio da pusti brkove... Još uvek drži Badžinu (ili je to Bulidžina?) sliku na zidu. Život je lep, tačnije bio je lep do nedavno... Odlukom nadležnog ministra, Radoman i njegovi potčinjeni premešteni su sa odeljenja sitnih krađa u novoformirani odsek za internet kriminal. Svestan je Radoman da se svet menja, da kriminal stalno nalazi nove načine da se ovaploti u objektivnoj realnosti; čitao je u „Politikinom zabavniku” o onim malim čipovima koji sadrže mnogo podataka, svestan je da će svetom jednom vladati džinovski elektronski mozak, da su Vatikan i CIA krivi za sve pošasti na ovom svetu, ali zašto pod stare dane neko od njega zahteva da baci notes sa brojevima telefona legije doušnika i postane krajmsininvestigej? Zašto?

Dvonedeljni kurs za upoznavanje sa Internetom prespavao je zajedno sa brkatim ispisnicima koje nije video još od Kamenice, uljukan u piskavi glas srednjoškolskog profesora informatike na honorarnoj tezgi. U novoj kancelariji je dobio računar sa LCD monitorom. Telefon je počeo da besomučno zvoni; zamenik ministra ga pita zašto ne odgovara na mejlove? Mejlove? Ekipe dnevnih novina zahtevaju intervju, na televiziji ga prozivaju kao eksponenta jednog nazadnog Pravilnika. Eksponent? U jednoj kolumni nazivaju ga mastermajndom (mastermajndom?) novotalasne cenzure i „komesarom za Internet”; Radoman još nije ni uključio svoj PC sa matcrnim LCD monitorom... U očajanju, zaobilazno ispituje servisera lokalne firme zaduženog za održavanje šalterskih PC-a u stanici o opasnostima na koje plivač može nabasati u dubinama Interneta. Sluđen, kupuje „Svet kompjutera” i pokušava da ga celog pročita pred spavanje. Ne vredi. Pitaju ga za rezultate i akcioni plan razbijanja piratskih komuna kod lokalnih provajdera (novinar nosi majicu sa napisom „WTF?”). Komuna? Komunisti u piratskim pećinama? Plafon se vrti i ne prestaje da se vrti. Radoman sanja dodir pendreka i golog tabana. Rodno selo mu dolazi u san, zajedno sa starim učiteljem, koji mu se, iz nekog razloga, smeje u lice.