Približavanje klasičnih avanturističkih igara svetu filmske umetnosti često je bila inspiracija za mnoge autorske timove u burnoj istoriji ovog najdugovečnijeg igračkog žanra. Bez obzira da li govorimo o avanturama u kojima su FMV sekvence sa pravim (neretko i poznatim) glumcima integralni deo gameplaya (recimo, Phantasmagoria 2 ili Black Dahlia), ili je u pitanju montaža same igre i njenih segmenata koja se opasno približava pojmu interaktivnog filma (odlični Fahrenhait od pre nekoliko godina, sa delovima priče koji se odigravaju u realnom vremenu ili prate iz višestrukih uglova), žanr avanture oduvek je bio idealan za ovakva eksperimentisanja. Grupi smelih autora koji ne žele da se zadovolje tek još jednim prosečnim p&c naslovom sada se priključuju i ljudi iz House of Talesa (autori zapažene avanture The Moment of Silence) sa svojim novim projektom Overclocked, igrom koja inspiraciju crpi iz jednog kultnog filma i jedne kultne serije (čije se epizode nesmanjenim žarom i dalje snimaju)...

Petoro neidentifikovanih mladih ljudi pronađeno je u stanju teškog delirijuma na različitim lokacijama Njujorka i zatim hospitalizovano u staroj duševnoj bolnici na Stejten ajlendu, udaljenom kratkom vožnjom feribotom od dokova pomenutog megalopolisa. Apsolutno ništa iz njihove skorašne istorije i od razloga iz kojih su pronađeni u traumatičnom stanju nije poznato, pa nadležni u pomoć pozivaju Dejvida Meknamaru, ratnog forenzičkog psihijatra, kojeg ekspertiza kandiduje za nekoga ko može da odgonetne tajnu petoro nesrećnika. Dejvid će svoju terapiju bazirati na tehnikama hipnoze pacijenata i dešifrovanja višestrukih memorijskih flešbekova (otuda i paralela sa serijom „Lost”), uz potpunu eliminaciju upotrebe bilo kakvih medikamenata ili sredstava za smirenje (što se nimalo neće dopasti dežurnom lekaru, doktoru Jangu, čije će nerazumevanje za neortodoksne Dejvidove metode biti glavni razlog rastućeg antagonizma između dvojice kolega). Mehanizam kojim se prikupljaju flešbekovi petoro nesrećnih mladih ljudi (koji polako ali sigurno time sačinjavaju slagalicu događaja koji su prethodili njihovom privođenju), s druge strane, identičan je onome viđenom u ingenioznom filmskom ostvarenju „Memento”. Hronološki inverzno pripovedanje (chronologically inverse storytelling) zapravo je moderan naziv za rekolekciju pacijentovih sećanja na takav način da se prilikom svake nove sesije otvara prethodnih desetak minuta uspomena u odnosu na poznate informacije iz prethodnog razgovora obavljenog među hladnim ćelijama stentonske bolnice. Ovo znači da će igrač, baš kao i Dejvid i pacijenti kojima pokušava da pomogne, prilikom svake sledeće sesije ići malo-pomalo unazad u sećanje likova, „otključavajući” nove tragove i informacije koje prethode već poznatim događajima. Veliku pomoć u ovom smislu igrač ima u vidu Dejvidovog PDA uređaja koji, između ostalog, služi i kao diktafon za snimanje svih relevantnih izjava pacijenata, koje se zatim koriste kao svojevrsni okidači u novim sesijama. Takođe, pored glavne avanturističke „kampanje”, igra ima još nekoliko manjih, paralelnih radnji (pomenuti sukob sa doktorom Jangom i glavnom sestrom Tamarom ili Dejvidovi problemi sa košmarima i problematični odnosi sa suprugom, s kojom je na ivici razvoda). Njima, doduše, nije poklonjeno dovoljno pažnje, ali oni svakako doprinose sveopštoj mračnoj atmosferi (treba li spomenuti tešku olovnu kišu koja neprekidno pada?).

Kontolna šema je maksimalno intuitivna i komforna. Oko svakog upotrebljivog predmeta pojaviće se ikonice sa logičnim operacijama koje je moguće izvršiti nad njim, upotrebljivi objekti i izlazi sa ekrana mogu se istaći tasterom ’Space’, a inventar je u svakom trenutku vidljiv u donjem delu ekrana, sa ogromnim i jasnim ikonama koje predstavljaju pokupljene predmete. Malecka zamerka može se uputiti nemogućnosti preskakanja dijaloških deonica mišem (potreban je dvostruki pritisak na taster ’Esc’ u tom slučaju), kao i čekanje od sekundu-dve (nekada i duže) prilikom tranzicija sa ekrana na ekran.

Grafika je predstavljena standardnom mešavinom kvalitetnih, prerenderovanih pozadina unutar kojih se kreću solidno odrađeni 3D modeli likova. Dobroj atmosferi doprinose odlično animirani prateći detalji (mreškanje vode, njihanje grana na vetru i komešanje oblaka na horizontu, na primer) kao i efektne sekvence sa zumiranjem okoline prilikom određenih radnji. Sa druge strana tasa nalaze se pomalo ukočeni izrazi na licima gotovo svih likova, kao i njihove bizarno fiksirane oči, pa se stiče utisak da, paradoksalno, svako pokušava da hipnotiše svog sagovornika. Muzika i zvuci korektno su odrađeni, a apsolutne pohvale zaslužuje besprekorna glasovna gluma svih likova, koja je na vrlo visokom nivou (ako se ne uzme u obzir utisak da glavni lik svaku novu rečenicu ispucava momentalno nakon prethodne, retko praveći logične i očekivane pauze).

Na kraju balade stiče se utisak da Overclocked ipak ne uspeva ni približno da iskoristi ogroman potencijal koji poseduje. Originalno prezentovana radnja ipak je iscepkana na previše (manjih) fragmenata, pa njeno aktivno praćenje posle određenog vremena izaziva pravu konfuziju. Nagomilana napetost i mračna atmosfera vremenom se jednostavno rasplinu, ostali podzapleti su dozirani na kašičicu, broj lokacija je nevelik (sa blago zapostavljenim deonicama koje se ne dešavaju unutar samih sećanja petoro pacijenata), a i glavna priča nema mnogo elemenata koji bi vas prikovali za monitor i oduševili ili zaintrigirali na način na koji je to uspelo „Mementu” i „Izgubljenima”. Originalan koncept pripovedanja pao je na prvom ispitu, ali zbog toga ga ipak ne bi trebalo otpisati, već ga treba unaprediti u nekoj narednoj igri iz žanra.