Kada se pre šest godina pojavila prva Syberia, ljubitelje avantura kao da je ogrejalo sunce. Inspirativna, emotivna i duboko setna pustolovina Kejt Voker kao da je prognozirala mnoštvo sunčanih dana za ovaj umirući žanr ali se to, nažalost, nije obistinilo. Nakon podjednako sjajnog nastavka, iz studija famoznog evropskog strip ilustratora Benoa Sokala dobili smo bledunjavi Paradise koji je, čini se, bio odrađen sa pola snage, prekidajući nisku sjajnih igara još od prvog Amerzonea. Talentovani Belgijanac ipak se ne predaje. Dokaz za to je Sinking Island, najnovija avantura koja, što je zanimljivo, ne ide dobro utabanim stopama Syberije, već predstavlja prilično smelo (i više nego uspelo) žanrovsko eksperimentisanje. Za svaku pohvalu, ali nešto drugo od gospodina Sokala nismo ni očekivali.

Igrač je u ulozi Džeka Norma, policijskog inspektora poslatog na fiktivno maldivsko ostrvo Sagora da napravi uviđaj smrti vlasnika atraktivnog i pompeznog hotelskog kompleksa Voltera Džonsa. Volter je izgleda studirao megalomaniju na istom mestu kao i Endru Rajan, glavni negativac Bioshocka i, za razliku od podvodne utopije pomenutog „kolege”, svoju viziju oblikovao je u vidu džinovskog tornja namenjenog zabavi i relaksaciji bogate džet-set klijentele sa svih strana sveta. Ubrzo se ispostavlja da smrt nije nastupila nesrećnim slučajem i da se iza rajske fasade ostrva krije mnogo mračnih motiva, spletkarenja i međusobnog animoziteta desetoro osumnjičenih likova, od kojih je svako imao interes da prebogatog rođaka i „prijatelja” pošalje u mrtvačnicu. Stvari se dodatno komplikuju kada atol na kojem se hotel nalazi počne da tone (usled neumerene nadgradnje graditeljskog monstruma), sa sve nervoznijim osumnjičenima i malim šansama za brzu evakuaciju zbog oluje koja besni širom arhipelaga.

Za većinu avanturista koji su očekivali još jednu epsku sagu u stilu Syberije sledi hladan tuš. Sinking Island je point & click avantura u istoj meri u kojoj je Diablo, recimo, čista FRP igra. Generalno izvođenje ne razlikuje se mnogo od uobičajenih igara iz P&C podžanra, ali je akcenat ovde mnogo više na prikupljanju tragova i dokaza, ispitivanju osumnjičenih, sporadičnoj upotrebi konkretnih predmeta na odgovarajućim mestima i naporima da se sve ovo usmeri ka zadovoljavajućoj konkluziji istrage. U tom smislu, igra mnogo više pripada istom detektivsko-forenzičkom taboru kao i kultni Westwoodov hit iz 1997 Blade Runner ili bismo, u nekoj bližoj aproksimaciji, Tonuće ostrvo mogli pravilnije nazvati CSI: Sinking Island.

Sama istraga realizovana je naprosto briljantno. Svaka relevantna referenca koja se tiče prikupljenih tragova, materijalnih dokaza ili iole značajnijih informacija tokom dijaloga pažljivo se smešta u svojevrsni (retro-futurizovani) PDA uređaj koji je ključan za dalje odmotavanje istrage. PPA (Personal Police Assistant) sadrži informacije o osumnjičenima (zajedno sa njihovom trenutnom lokacijom), kao i svojevrsnu slagalicu koja se sastoji iz 13 upitnih segmenata na koje Džek mora dati odgovor (da li je Volter nastradao nesrećnim slučajem, šta je uzrok smrti) i na taj način sklopi sve deliće mozaika koji će otkriti način na koje je ubistvo izvršeno, motive i identitet ubice. Baza podataka (središnji deo PPA) najbitnija je za istragu jer se u nju smeštaju svi važniji dokazi (podeljeni u četiri kategorije: materijalni dokazi, fotografije i preuzeti otisci prstiju i obuće koju osumnjičeni nose, važna dokumenta i pamfleti i, konačno, izjave samih likova). Ubačena je i mogućnost (automatizovane) komparacije pojedinih elemenata istrage kako bi se baza dokaznog materijala proširila (pravilnim uparivanjem otisaka prstiju otkrićete ko je čačkao pokojnikovu visokokalibarsku lovačku pušku ili kome pripada delić odeće pronađen blizu mesta zločina). Kada prikupite dovoljno dokaza za odgovor na aktuelno pitanje iz pomenute slagalice (što je prikazano skalom koja se puni), sledi pravilno izdvajanje elemenata iz mase prikupljenih tragova i njihovo smeštanje u odgovarajuće slotove s leve strane, pri čemu (ako sve obavite kako treba) dobijate odgovore na konkretan problem, automatski otkrivajući novu zagonetku za rešavanje. Kvalitet ovakvog sistema leži u činjenici da će PPA reagovati samo u slučaju da su svi elementi na svojim mestima, bez indikacije šta je trenutno „pogođeno” (u slučaju da su elementi pogrešno postavljeni, „popićete” obaveštenje o pogrešno primenjenoj dedukciji), što od igrača zahteva da se zaista potrudi i probudi detektiva u sebi.

Grafika je blistava i gotovo fotorealistična, sa frapirajuće kvalitetno animiranim elementima scena (na primer, mreškanje i talasanje vodenih površina kao i njihanje palmi šibanih olujom) i uverljivim art deko dizajnom i arhitekturom samog hotela koji se bezbolno uvlači pod kožu, čineći uživljavanje u samu igru maksimalnim. Najkrupnija zamerka tiče se ne baš spretno modelovanih likova (naročito kada se uporede sa izgledom lokacija), pri čemu njihova porazna facijalna animacija ostavlja utisak da upravo razgovarate sa ljudima naglo išamaranim iz duboke kome. S druge strane, apsolutno dobro odabrana i prilogođena muzika i sjajni ambijentalni zvuci odlična su podloga za besprekorno izgovoreni tekst svih likova, a način na koji su profesionalci obavili svoj posao često će otkriti ne samo bitne informacije i emotivno stanje sagovornika, već i njihov karakter.

Mane se mogu tražiti mikroskopom. Ako već cepidlačimo, mogli bismo zameriti pojedina zamorna pretrčavanja terena (odnosno obilaske hotelskih lokacija) uz nemogućnost njihovog skipovanja kao i nepostojanje opcije za isticanje svih bitnih elemenata na ekranu (pixel-hunting i nije toliko izražen, ali ume ponekad da nervira). S druge strane, način na koji se intrigantno klupko priče odmotava, uverljivi likovi, besprekorna noir atmosfera, sprovođenje same istrage i impresivna tehnička realizacija (uz mogućnost da celu igru odigrate i u režimu sa realnim protokom vremena, što istragu dodatno otežava) čine Sinking Island pravim avanturističko-detektivskim biserom koji može da, bez preterivanja, zameni kvalitetan hičkokovski triler ili neki dobar krimi-roman.