Tvorci Strongholda i deo tima koji je radio na Civilizationu ovog avgusta nam serviraju svojevrsni bućkuriš svega i svačega. Šta se dešava kada se neko „pametan” doseti da u isti lonac strpa pomenuti Civ zajedno sa SimCity i Caesarom, navrat-nanos promeša izanđalom varjačom, pa sve to lepo smuti i prospe u šupalj tanjir? Desi se CivCity: Rome...

Dakle, kao što se da pretpostaviti iz naziva, igrač je smešten u sandale upravnika starorimskog grada. Postoje dve stvari na koje treba obratiti najviše pažnje u ovoj igri - novac i zadovoljstvo građana. Dok se novac zarađuje na standardni način (prikupljanje/obrada resursa i trgovina), na nivo zadovoljstva građana utiče više faktora. Maksimalni pozitivan uticaj imaju visoke plate i niske dažbine, kao i obezbeđen krov nad glavom. Pošto kvadrat u šupi ne košta koliko i kvadrat u vili, od veličine i kvaliteta „ognjišta” direktno zavisi i količina ubranog poreza - eto magične formule koju treba primenjivati tokom cele igre. Takođe, treba otvoriti četvore oči prilikom planiranja izgradnje jer je imperativ da građani imaju brz i lak pristup zgradama koje često posećuju (farme, krčme, bunari, hramovi...). Prilivom novca otvaraju se mogućnosti zidanja naprednih tipova građevina kao što su pijace i luke. Tu dolazimo do pomenute trgovine - već u prvim misijama bićete primorani da prodajete dobra kako biste zaradili novac za pravljenje građevina koje su vam potrebne za uspešno kompletiranje nekih zadataka. Sakupljanje resursa ne predstavlja nikakvu novinu - na njivama Rimljani žanju pšenicu koja se zatim odnosi do mlina i pretvara u brašno, koje se pak koristi za hleb u pekari, a on se prodaje gladnim građanima. Sličan princip je i sa kamenjem, ribom, drvetom... Već viđeno, ali ipak ne možemo od jedne igre smeštene u stari Rim da očekujemo „harvestovanje” vespene gasa. Igra vam neće sugerisati koliko je potrebno da se ljudstvom ispune kapaciteti određenog izvora resursa pa ste tu u potpunosti prepušteni sebi i svom pamćenju. Pored toga, savetnik koji vas prati tokom čitave igre umeće da vas obavesti jedino kad nešto pođe naopako, a na pamet mu neće pasti da vam da neke smernice u pravcu uspešnog završetka misije, tako da će i tu sve zavisiti od igračeve intuicije. Pa, ako ste avanturistički nastrojeni, samo izvol’te...

Ono što ovu igru čini donekle drugačijom od drugih jeste način na koji je prikazan svakodnevni život vaših podanika. Tako ćete biti u prilici da vidite kako šetaju ulicama, zalivaju bašte, mole se u hramovima, kolju stoku (idealno za igrače iz sremske oblasti)... Detaljnost ide dotle da postoji izbor između tri različita gladijatora koji se bore u Koloseumu, a postoji i klasna segregacija - bogati će tražiti pačetinu za jelo, dok sirotinji raji ne preostaje ništa drugo do da se zadovolji jaretinom...

Misije se uglavnom svode na isto - izgradi jedan te isti grad iznova i iznova koristeći iste mesare, iste maslinike, pekare... Zadaci tipa „izgradi pet kuća i prodaj dvadeset litara vina” ne zvuče baš mnogo privlačno (osim ako ste poreklom iz Dalmacije). Generalno gledano, igra je previše laka jer gotovo da ne postoje neke negativne posledice o kojima treba razmišljati, osim mogućnosti da vaši građani postanu nezadovoljni.

Najveća mana ove igre jeste to što ne iskorišćava do kraja potencijal slavnih uzora. „Tehnološko drvo” je veoma siromašno, razvoj kulture i tehnologije nema baš mnogo smisla ako su vam građevine ionako već unapred servirane - istraživanje samo dovodi do većeg priliva resursa, daje veći prestiž vašem gradu itd. Slično važi i za građevinska „čuda” čiji smisao u igri, pored estetskog, ostaje nejasan. „Dijetalna” verzija Civilopedije neće zadovoljiti ni one koji su bežali sa časova istorije, a o zaljubljenicima u ovaj period da ne govorimo. Ni u jednom trenutku nećete osetiti da ste deo velikog Rimskog carstva, već samo mali, gotovo nebitan deo. Zatim, ne postoje diplomatija i razvoj u istorijskom smislu. Dakle, očigledan je nedostatak veze sa Civilizationom... Dalje, opcije za vojni angažman su prilično ograničene. Pri samom početku igre vaši borci će se hvatati u koštac sa elementarnim nepogodama, a kasnije, kada vas napadne prava živa sila, od odbrambenih zgrada imaćete samo tvrđave. Još gore, vaši legionari stacionirani u tvrđavama nemaju baš mnogo mozga ispod kasisa, što u sprezi sa lošim kontrolama neminovno dovodi igrača u frustrirano stanje. Povremeno se dešava da iz neobjašnjivih razloga građani uopšte ne ulaze u zgrade iako su one tik ispred vrata njihovih domova (izgleda da je tačna izreka da je trava uvek zelenija u komšijskom dvorištu...). I još jedan veliki minus: multiplayer mod ne postoji!

Naravno da nije suština svake igre u grafici, ali od jedne igre koja je napravljena 2006. godine s pravom očekujemo mnogo, mnogo više, bolje i lepše nego što CivCity ima da prikaže. Teksture i objekti nisu preterano detaljni, ali zato potonjih ima na sve strane, do te mere da se ekran povremeno čini prenatrpanim. Pošto se većina igre dešava u urbanoj sredini, ovo u velikoj meri smanjuje preglednost. Ružnjikavoj grafici bi se još nekako i moglo progledati kroz prste, ali velike dijaloge sa informacijama koji iskaču kada ih najmanje očekujete i koji zaklanjaju pogled na grad nećemo oprostiti. Povrh svega, kursor se čudno ponaša u rezoluciji 1280 x 1024 tačaka i višim...

Igra vam već tokom prvih nekoliko sati provedenih uz nju pokazuje sve zanimljivo što ima da ponudi, tako da ne postoji faktor koji tera igrača da se dalje angažuje, a oni manje iskusni će sasvim sigurno biti zbunjeni gomilom stvari koje moraju da obave odjednom. Prema tome, ne postoji neki naročiti replay value, bez obzira na to što postoji editor misija, već će ljudi koji se odluče za ovaj naslov igru pokretati povremeno, kako bi uživali u tipično rimskom šmeku ili čisto da bi videli šta rade njihovi mali Rimljani... Očigledno je da je CivCity: Rome krenuo na više različitih strana, a na kraju ostao u mestu. Tanak zalogaj dok željno iščekujemo Caesar IV...