Voleo bih da ne postoji leto. Tokom jula i avgusta osećam se kao upecana riba koja mlatara repom u ruci nekog brkatog džabalebaroša koji joj vadi udicu iz refleksno dahćućih usta i baca je u kantu sa 2 cm ustajale vode na dnu. Ne znam kako bilo ko normalan može da misli, živi i radi na temperaturi od 35+ stepeni. Ne izlazi mi se iz kuće niti mi se ostaje u njoj: najviše bih voleo da adaptiram neku pećinu, utonem u hibernaciju i dočekam divni oktobar ležeći na suvom ledu prikačen na veštačka pluća. Mogao bih da legnem i ranije, recimo u maju. To bi stvarno bio bliss. San bez snova u treperavom, ledenom vazduhu na 200 metara ispod zemlje, uz za mene nevidljivo svetlucanje sistema za održavanje u životu i tiho zujanje respiratora...

Mnogo stvari bi moglo da pođe po zlu, naravno. Hibernacioni sistem bi mogao da otkaže i odluči da me probudi nekoliko stotina godina kasnije. Septembar 2206. godine... Izuzetno bradati Kuzma se budi, izlazi iz pećine i shvata da se svet promenio. Posle nekoliko globalnih ratova, čovečanstvo je konačno spoznalo ekvilibrij opšteg mira i blagostanja. Pravedna svetska vlada rula po sistemu realnog komunizma po meri čoveka: niko nije gladan, niko nije potlačen, nasilje, nasilno ponašanje, nasilne misli i nasilne igre su stvar prošlosti. Izuzetno je dosadno. Nema više potrebe za fizičkim radom, ljudi su manji rastom, minimalnog mišićnog tonusa, u razgovoru se napadno trude da vas potpuno uvaže, ljubazno trepćući u vašem pravcu. Žene imaju potpuno slobodna shvatanja, a simpatični nezgrapni varvarin postaje glavna atrakcija mondenskih žureva u megalopolisu, kušajući omniprisutna zadovoljstva koja ne zahtevaju ni trunku truda. Bazeni sa lekovitom tečnošću koja izvlači umor i anksioznost, umetničke kolonije na svakom koraku, transcendentno blagostanje i sveprisutni elegantni mix zelenila i superurbanih gradskih zona. Kuzma se oseća kao mošusni bizon među persijskim mačkama, tarantula među biljnim vašima, kao zastereli, glomazni DVD medij među tananim jedinicama holografske memorije... Prvi refleks: iskoristiti naprednu tehnologiju budućnosti, napraviti Flux Capacitor, iščupati DeLorean iz nekog muzeja, spojiti te dve stvari i napraviti vremensku mašinu zarad povratka u slatki i prljavi XXI vek. Druga, radikalnija misao zamenjuje nerealni futurizam koji zahteva rad, razmišljanje i plutonijum koji je odavno stavljen van zakona: baciti francuski ključ u zupčanike poretka, izvrnuti budućnost naopačke, napraviti puč, preuzeti totalnu vlast. Kao superhiperbolisana paradigma Crnogorca u Vojvodini, Kuzma grabi poluge moći i počinje da oblikuje posnu stvarnost prema svojoj potentnoj, testosteronskoj retro viziji. Od podzemnog ustanka, pokret prerasta u modernu varijantu Hezbolaha koja prljavim trikovima osvaja vlast u evropskom Sektoru 3, ukida progresivne institucije i drastično osnažuje ministarstva vojske i policije. Fanatični istomišljenici i mnogobrojni konverti ga gledaju kao božanstvo. Počinje naoružavanje: nanofabrike izbacuju diviziju za divizijom laserskih hover-tenkova redizajniranih da prime ljudsku posadu umesto automatskog pilota. Razdrmani vojnik Slobodnog sektora 3 mora da spozna ratovanje iz individualne perspektive, probudi zaspale gene i ponovo utemelji principe antičkog ratovanja uz rizikovanje sopstvenog života. Počinje era osvajanja radi osvajanja. Na vrhu srebrne piramide, bivšeg centra za planetarnu agrikulturu, a sada sedišta imperijalnog Rajhstaga, Kuzma ima kancelariju. U njenom centru ponosno stoji holoprojekcija Brusa Kembela u prirodnoj veličini. Bivši predsednik svetske vlade zauzima drugi zid, zamrznut u karbonitu u defanzivno-fetalnom položaju koji simbolizuje konačni poraz bivšeg sveta budućnosti. Pandorina kutija se otvara, Drang nach Osten und Westen počinje da se realizuje u punoj magnitudi. Beskrajno slabi otpor progesivnih snaga slama se za nekoliko meseci, a Kuzma, sada više kiborg nego čovek, podiže svoj pogled prema zvezdama, tražeći golim okom orbitalnu fabriku koja užurbano postavlja temelje Velike Bele Flote I Slobodne Imperije Ljudi.

Muva, koja je takođe obnevidela od vrućine, sleće mi na ruku i počinje da mi golica prste. Devet sati ujutro, a već je grozomorno vruće. Dok se teturam ka šporetu i pristavljam kafu, kroz glavu mi sevaju fragmenti jednog moćnog sna prekinutog u finalu prve epizode od strane beslovesnog insekta. Surova, vruća, analogna sadašnjost deluje kao tuširanje vrelom vodom na spoljnoj temperaturi na kojoj se mogu peći kolači. Sedam za kompjuter i konačno se mirim sa činjenicom da je ovo ipak bio san. Bah.

Iako moji snovi imaju tendenciju da se obistinjuju, mislim da je moja podsvest ovoga puta nišanila i opalila pod jako visokim uglom...