Još od prve verzije, Cinema 4D je važio za brz, jednostavan i malo zahtevan program koga su mogli da koriste svi amigisti. Danas, deset godina kasnije, i dalje važi isto, samo se više ne može reći da je to program za početnike, već ozbiljan paket, koga ne koriste samo entuzijasti kod kuće. Njegova sedma verzija donosi brojna poboljšanja, a pošto opcija ima mnogo zadržaćemo se samo na najvažnijim.

Interfejs, na prvi pogled izgleda nepregledno zbog puno opcija, no na njega se vrlo brzo navikava, jer je veoma konfigurabilan. U principu, zasniva se na sistemu tulbarova i tabova, koji se lako raspoređuju i grupišu po želji, tako da je, kada ga namestite, zapravo vrlo jednostavan i pregledan. Sve operacije izvode se u realnom vremenu gordovim senčenjem, a ako sistem ne može da prati rad zbog komplikovanosti scene, automatski se spušta nivo kvaliteta koliko je potrebno, tako da vas ne ometa u radu. Inače, Cinema je po tom pitanju veoma brz i štedljiv, tako da je već 64 MB dovoljno za rad, a objekti mogu da sadrže i do milijardu tačaka. Naravno, podržan je i OpenGL prikaz, mada on više doprinosi kvalitetu slike nego brzini iscrtavanja, pošto većina 3D kartica ne poseduje dovoljno memorije.

Modeliranje objekata pravo je zadovoljstvo. Podjednako dobro barata se i sa poligonima i sa matematičkim modelima (kocka, lopta itd.) kod kojih se ne gubi na preciznosti. Postoje sve vrste splajnova, zupčanika, spirala, zvezda, itd, a možete zadati i proizvoljnu matematičku funkciju i dobiti bilo koju krivu. Od bitmap slike se lako pravi reljef ili vektorski crtež, a od TrueType fonta logotip. Praktično, tu je sve što će vam ikad zatrebati.

Na raspolaganju je i moćan arsenal alata za deformisanje, počev od izvijanja i uvrtanja, preko bulovih operacija do nezaobilaznog nurbs interpoliranja. Iako sve to nije ništa novo, pleni jednostavnost kojom se operacije izvode. Naime, i objekti i manipulatori i efekti svrstani su zajedno u hijerarhijsko stablo. Kada se izvrši neka operacija nastaje novi objekat, ali ostaju upisani međukoraci, tako da se vidi kako je objekat nastao, radi eventualne izmene. Primera radi, ako želite da napravite presek dve lopte, dodaćete bulovu operaciju, a kao njene podobjekte dve lopte, malo pomerene. Pored svakog elementa nalazi se ikonica s pripadajućim opcijama (tzv. tag), na kojoj ćete izabrati tip preseka i to je sve. Kasnije lako možete videti iz čega se sastoji novi objekat, kao i da promenite neke parametre (npr. presek u uniju ili loptu u kocku i slično). Vrlo prosto i pregledno.

Rendering engine je pretrpeo značajna poboljšanja, kako po pitanju brzine, tako i po kvalitetu. Najvažnija novina je da Cinema, konačno pored volumetrije ima i Radiosity i Caustics senčenja. Za one koji ne znaju, Radiosity je tehnika kod koje se osvetljenje ne računa samo na bazi direktnog svetla, nego se uzima u obzir i zračenje zidova (kao u prirodi). Zbog svog rekurzivnog izračunavanja Radiosity se iscrtava dosta duže, ali je rezultat izuzetan, što se najviše primećuje kod zatvorenih prostora gde je svetlosni izvor spolja (vidi slike). Caustics, pak, proizvodi odbljeske, kao recimo voda u bazenu, odbljesak od čaše ili kocke leda na stolu, fokus kod sočiva itd.

I senkama je posvećena posebna pažnja. Pored uobičajenih hard (Ray traced) i soft (Shadow maps), dodate su i Area senke. Za razliku od prethodnih, kod njih su, kao i u prirodi, zbog rasipanja svetlosnih zraka ivice bliže izvoru svetla zamućenije i obratno, što u kombinaciji s tehnikama Radiosity i Caustics proizvodi neverovatno realne slike.

Animacija je takođe na zavidnom nivou. Na vremenskoj skali (Timeline Editoru) moguće je menjati skoro sve važnije parametre, key-frejmove, putanje, ubrzanja itd. Postoji i inverzna kinematika, čestice sa simulacijom trenja, vetra, turbulencije itd, a ko zna da programira može da pravi i sopstvene efekte u ugrađenom proceduralnom jeziku. Cinema može da radi i kompletnu dinamiku čvrstih i mekih tela (sudar, gravitacija, trenje, vijorenje zastave itd.), koje imaju samo vrhunski paketi kao što je Maya. Međutim, ta mogućnost se posebno dokupljuje u vidu dodatka Cinema Dynamics.

Pored standardnih, tu je i jedna neobična opcija - „renderovanje zvuka”. Da, dobro ste pročitali - Cinema 4D može nekom objektu da dodeli izvor zvuka (WAV sempl), pa da zatim na osnovu njegovog položaja odredi kako će zvučati u prostoru, pri čemu se vodi računa o odbijanju zvuka o ostale objekate, dopler efektu i sličnim pojavama iz akustike.

U svakom slučaju, Cinema 4D je duboko zakoračio u sferu ozbiljnog renderinga, svrstajući se rame uz rame sa divovima kao što su Maya, Lightwave ili Max. U prilog tome govori i činjenica da je korišćen i u izradi filmova „Gladijator” i „Perl Harbur”, a toga će svakako ubuduće biti još više, jer on to svojim kvalitetom i zaslužuje.