Da ne bude zabune, ova igra je već pre nekoliko meseci stigla kod nas. Doduše, zvala se drugačije. Konfuzna politika izdavača da za svako tržište ponaosob igru izbaci pod novim imenom dovela je do toga da će neki igrači ovaj naslov verovatno prepoznati kao Maximus XV. Sadržaj je u svakom slučaju isti: radi se o stoprocentnom Diablo klonu, na šta se i sami autori pozivaju. Znači, originalnost u startu otpada. Space Hack pedantno kopira sve, od rasporeda elemenata na ekranu do istih prečica na tastaturi. Ovo uopšte nije zamerka pošto Diablo modelu igranja ionako nema šta puno da se doda kada se jednom zadovolje osnovni prohtevi. Dokle god ima šta da se tranžira, uz ugodnu grafiku i postojan priliv sve nabudženije opreme, hipnotički ciklus kratkoročnih ciljeva i nagrada će odraditi ostalo. Space Hack ove prohteve ispunjava skoro po defaultu, ali celom doživljaju odmaže prilično lenja SF postavka.

Kada je priča u pitanju, ižvakani klišei se utrkuju koji će pre da ostavi igrača ravnodušnim: daleka je budućnost (kliše #1), naša planeta je prenatrpana (#2) pa vlade sveta odlučuju da spakuju gro prestupnika na svemirske tegljače i otpreme ih u duboki svemir (#3). Tamo ih dočekuje i usisava svemirska anomalija (#4) unutar koje vanzemaljci ubrzo napadaju brod (#5). Zabarikadirani u poslednjoj biosferi, preživeli primaju poruku od matičnog modula da je povratak kući teoretski mogućan, a vama je kao bivšem marincu (treba li uopšte pominjati da ste nepravedno optuženi) zapalo da vadite kestenje iz vatre (#6, #7 i #8).

Hack & slash igre se naravno ne igraju zbog dobre priče. Space Hack ne gubi vreme na sporedne stvari te vam nadređeni ubrzo daju haj-tek praćku (praćku?!) u ruke i uz nekoliko odjavnih paragrafa šalju vas u divljinu da mrvite vanzemaljske lobanje. Ako možete da progutate blagi apsurd arhaičnog naoružanja (pored praćke dobili ste i metalnu toljagu), nizanje prvih bodovnih recki ka sledećem exp nivou dovoljno je da vas uljuljka u višesatno kliktanje mišem po malim skupinama poligona koje vam žele zlo. Igra sveukupno sadrži petnaest biosfera, rascepkanih na oko 45 velikih mapa. Teleporti služe za transport iz jedne biosfere u drugu i jedini modifikator vašeg napretka jeste rastuća snaga protivnika. Kao i svaka igra ovog tipa, Space Hack lako može da potraje više desetina sati. Osim povremene promene pejzaža, osnovna mehanika igranja neće se menjati ni za dlaku. Konkretni questovi koje dobijate su tu tek reda radi pošto se podrazumeva da je eksterminacija bića drugačije fizionomije sredstvo bez kojeg cilj ionako nikog ne bi interesovao.

Vašeg futurističkog varvarina moguće je oblikovati u očekivanim pravcima. Pri svakom sticanju sledećeg nivoa dobijate pet poena koje možete potrošiti na snagu, spretnost, znanje i vitalnost. Budženje snage omogućava mu da nosi bolje oklope (da, tu se ubrajaju šlemovi i štitovi) i vitla moćnijim oružjem (lokalni mešetar hardvera u ponudi ima pun asortiman toljaga, mačeva i sekira - srednji vek mora da je opet u modi), dok presipanje poena u spretnost i znanje dozvoljava upotrebu raznovrsnih pištolja i laserskih pušaka. Znanje je takođe neophodno za učenje novih „magija” koje u svetu naučne fantastike neizostavno postaju „biočipovi” (uzgred, kada se jednom dočepate portabl teleporta, ne ispuštajte ga iz nekog od slotova).

Upotreba bilo kakve tehnologije koja zahteva struju za sobom povlači energetski penal. Ovo je u suštini jedina inovacija vredna pomena. Glavna moneta kojom kupujete svu opremu su energetske ćelije koje istovremeno služe kao municija za vaše puške. Mada ovo isprva nije očigledno, kada god se plava skala na desnoj strani HUD-a istroši usled upotrebe tehnologije (ekvivalent Diablovoj mani), igra oduzima 100 poena sa vašeg računa. Dvostruka uloga energetskih ćelija igrača primorava da relativno štedljivo koristi vatreno oružje kako ne bi ostao bez novca, barem u početku. Interfejs inače zadovoljavajuće pokriva sve konvencije žanra. Levi taster služi za napad, desni za magiju. ’Ctrl’ je za trčanje, ’Shift’ vas ukopava u mestu, dok ’Alt’ zlata vredi zbog isticanja plena na zemlji. Kupovina opreme je pak mogla malo bolje da se odradi pošto je višestruko kliktanje i prevlačenje za svaki health prilično smaranje. Kad smo već kod toga, ni autosortiranje u inventaru ne bi bilo na odmet.

U svetu Space Hacka malo šta dobijate za džabe. Protivnici povremeno ispuštaju opremu ili health kada izdahnu, ali ste uglavnom prepušteni milosti trgovaca. Infuzije healtha su skupe, oružje i oklop treba popravljati, a prodajna cena rabljenog oružja je bezobrazno niska (tako je to kada nema konkurencije). Čudovišta nisu ništa manje krvoločna. Space Hack neće dugo da tetoši vašeg marinca - tek što malo dublje zađete u igru, iznenadiće vas učestalost kojom morate da dopunjavate zdravlje. U preživljavanju dosta pomažu standardne hack & slash taktike odvlačenja protivnika u grupicama, kao i stvaranje uskih grla gde vas ne mogu opkoliti. Vanzemaljski AI je dovoljno bistar da razabere da li vas projektili pogađaju ili mora da se pomeri i to je otprilike njegov intelektualni domet.

Space Hack koristi modifikovanu Grom tehnologiju. Ovaj ostareli 3D engine ni ne pokušava da dostigne trenutne audio-vizuelne standarde, ali zato zauzvrat nudi garantovano gladak framerate na svakoj iole kompetentnoj mašini. Biosfere kroz koje će vaš lik proći izgledom donekle podsećaju na Warcraft 3, uz prijatne boje i uglastu scenografiju. Nedostatak iskustva autora se ogleda u generičkom dizajnu lokacija, protivnika i naoružanja. Jednostavno, malo toga ostavlja trajan utisak, kao da se art-department zadihao daleko pre kraja trke. Barem su mogli da nađu bolji glasovni talenat: pet-šest istih debilnih opaski kojima vaš alter-ego otpozdravlja protivnike zvuče kao da ih izgovara neki knjigovođa u tišini svoje sobe, kada misli da ga niko ne čuje.