Domaća gaming scena, koja nesumnjivo drži korak sa svetom u pogledu proste konzumacije video igara, kako za PC računare tako i za konzole, već godinama pati od hronične učmalosti kada je u pitanju ona druga, kreativnija strana priče koja se odnosi na proizvodnju i distribuciju takve vrste softvera. I dok se na polju edukativnog multimedijalnog stvaralaštva uočavaju ozbiljni pomaci, oličeni u nizu reprezentativnih ostvarenja kojih se ne bi postideli ni najpoznatiji svetski izdavači, kompjuterske igre za ovdašnju programersku elitu i dalje ostaju neka vrsta crne rupe od koje se beži kao đavo od krsta. Ljudi su skloni da nedostatak autentičnih srpskih igara pravdaju brojnim razlozima, od realnih koji se većinom svode na probleme skopčane sa finansiranjem takvih projekata, pa sve do onih nebuloznih koji ne predstavljaju ništa drugo do zamazivanje očiju i izgovor za našu poslovičnu inertnost u svakom, pa i u tom pogledu. I tako, dok mi gledamo u nebo nadajući se da će (daleka) budućnost kad-tad doneti visokobudžetnu igru s robnom markom „Made in Serbia”, Hrvati rade radnju. Što bi se reklo - psi laju, a karavani prolaze...

Iako se ni naši zapadni susedi ne mogu pohvaliti bogzna kakvom produkcijom zabavnog softvera, činjenica je da se u Hrvatskoj ipak nešto događa i da nekoliko timova intenzivno radi na svetskoj promociji svojih ostvarenja, bez obzira na njihov kvalitet. Jedan od njih je i Razbor Studios, čiji se prvenac Legacy: Dark Shadows već odavno potuca po rubrikama tipa „Biće, biće... (al’ kada, ne znamo)”, praćen sočnom reklamnom kampanjom u kojoj je najavljivano da nam se u najmanju ruku sprema epska SF fantazija inspirisana Funcomovim remek-delom The Longest Journey. U ovu poslednju činjenicu ne treba sumnjati jer Legacy na prvi pogled zaista podseća na napredan klon legendarne avanture sa feministički orijentisanom glavnom junakinjom, ali se iza te nesumnjivo primamljive oblande u suštini krije tragično loša igra čiji su realni potencijali sasečeni nepatvorenim amaterizmom.

Odakle početi sa tranžiranjem Legacyja, a da to ne zazvuči tendenciozno iz dobro poznatih razloga? Objektivno gledano, teško je pronaći makar jednu karakteristiku ove igre koja zaslužuje da se o njoj progovori afirmativno u punom smislu te reči, ali, da ne bi ispalo da namerno prećutkujemo njene pozitivne strane, najpre ćemo se osvrnuti na njih. Pre svega, Legacy: Dark Shadows je avantura koja, uprkos nekim manjkavostima i nelogičnostima u scenariju, ima sasvim zadovoljavajuću priču. Kao što rekosmo, figura oko koje se sve vrti jeste Ren Silver, privatna detektivka koja zajedno sa dvojicom prijatelja, novinarem Tedom i kompjuterskim freakom Hakerom, voli da zabode nos tamo gde joj nije mesto, uz odgovarajući honorar, naravno. Jednog dana kada se Tedu izgubi svaki trag, ona započinje istragu koja će je odvesti na Mars gde će otkriti tragove planetarne zavere koja seže u daleku prošlost, tačnije u vreme Staljingradske bitke u Drugom svetskom ratu. Eliksir besmrtnosti, genetski modifikovani ljudski klonovi, interplanetarna putovanja, davno zaboravljeni podzemni gradovi i gigantski pacovi i pauci samo su deo onoga što igrača čeka pri susretu s ovom avanturom, što znači da autorima nije nedostajalo mašte i to svakako treba pozdraviti. Pored toga, izuzetno jednostavan, ali savršeno efikasan igrački interfejs, koji se sastoji od samo tri ikonice, omogućava ležerno igranje bez mogućnosti ozbiljnog zaglavljivanja, tim pre što ni same zagonetke ne spadaju u red teških.

I sve bi to moglo da prođe da tehnička izvedba Legacyja nije naprosto porazna. Definitivno najgora osobina igre jeste njena zvučna podloga, zahvaljujući očajnom voice castingu kakav ne pamtimo da smo ikada čuli u svetu avantura otkako se one nahsinhronizuju (a tome ima više od deset godina). Da budemo jasni: bez problema možemo prihvatiti činjenicu da je angažovanje profesionalnih glumaca s engleskog govornog područja skupa rabota za nekoga ko raspolaže skromnim budžetom (niko nije očekivao da se za ulogu Ren angažuju Džulija Roberts ili Anđelina Džoli), ali se postavlja pitanje zbog čega su ljudi koji su prihvatili taj nezahvalni posao otišli u drugu krajnost i na silu pokušali da urade nešto za šta naprosto nemaju ni volje ni talenta. Umesto da zrači harizmom prave heroine Heavy Metal tipa, glavna junakinja Legacyja zvuči bezvoljno, jadno, kao da je jednom nogom u grobu, dok se njeni sagovornici prosto utrkuju ko će delovati izveštačenije i gluplje. Jedni zvuče kao da nose imobilizacionu protezu nakon loma vilice, drugi kao da imaju jednocifren IQ, a najtragičniji su oni koji na silu govore ruskim i teksaškim akcentima. Strašno.

Za nijansu manje katastrofalan, ali i dalje daleko ispod današnjih standarda, jeste grafički segment igre. Iako skoro potpuno statične, lokacije su brižljivo crtane, pa samim tim deluju uverljivo, ali je zato animacija likova kruta, nerealna i usporena, sa izuzetkom Renine zadnjice kojoj su autori očigledno posvetili dužnu pažnju. Ni međuanimacije kojih, začudo, ima u velikom broju ne mogu se pohvaliti kvalitetom, s obzirom na to da izgledaju kao da su napravljene pre dobrih sedam-osam godina. Ono što za nas može biti interesantno jeste to što se s vremena na vreme u igri mogu naći natpisi na hrvatskom jeziku, kao i aluzije na određene ličnosti i događaje koji prosečnom Anglosaksoncu ne znače ama baš ništa, ali nama sa ex-YU prostora veoma mnogo.

Da je ekipa Razbor Studiosa utrošila još nekoliko meseci na dodatno poliranje ove igre, rezultat bi bio neuporedivo bolji, tim pre što je ona imala potencijal. Ovako, četiri godine stari The Ward (SK 02/2001) i dalje ostaje najbolja autentična hrvatska avantura. Što se Legacyja tiče, zaboravite na njega... sem u slučaju ako vas interesuje šta je to „Crogun” i čemu služi.