Anito je prva filipinska igra putem koje su njeni tvorci, Anino Entertainment, pokušali da nam približe istoriju i kulturu svoje zemlje. Nekih 60 godina pre početka događaja koje igra opisuje (sredina 16. veka), Senastille istraživači su otkrili novo kopno i kolonizovali ga. Zatekavši lokalna plemena, spojili su okolna sela u četiri gradića, uspostavili sopstvenu religiju i nove ekonomske odnose. Senastille su nadmeni osvajači koji na plemena gledaju kao na ološ, dok su domoroci neiskvareni pravednici koji ne znaju za laž i prevaru. Ipak, u oba tabora postoje likovi koji odudaraju od stereotipnih postavki, a upravo oni uvode dinamiku i skreću tok priče.

Lokacija igre predstavlja fiktivnu teritoriju u okviru grupe ostrva Moriontes. Došljaci Senastille imaju lako prepoznatljiva španska imena. Tu su i dva starosedelačka plemena, Mangatiwala i Mangapawi, kao i nezaobilazni kineski trgovci Kongsun. Radi lakšeg razumevanja igre, treba pomenuti da je Anito religiozni simbol, slično krstu kod hrišćana. Od ostalih važnih pojmova, Datu je titula za označavanje vođe plemena, a Maroka ime ostrva i sinonim za večni duh prirode koji živi i razvija se u harmoniji sa svekolikim životom. Filozofiju ovih termina dobro ćete proučiti prelazeći igru, čak u jednom trenutku morate za dalje napredovanje da odgovarate na pitanja iz propovedi mudre starice.

Anito predstavlja RPG igru koja će vas najviše podsetiti na Divine Divinity, Diablo ili Alien Earth. Pored osobina kao što su Strength, Agility, Health i Chakra, postoje i veštine razvrstane u pakete od po četiri, u sedam kategorija. Čakre su objašnjene kao tačke na telu čijim ovladavanjem možete koristiti ostale skillove. U tom slučaju trošite čakru koja je vezana za primenjenu kategoriju, te je razvijanje ove osobine pandan magiji, toliko rasprostranjenoj u većini RPG-ova. Povećavanje osnovnih atributa je vezano za rešavanje zadataka i upražnjavanje borbenih aktivnosti, dok se veštine nezavisno traže preko malobrojnih ljudi i specijalnih predmeta koji su u sprezi sa samom Marokom.

Od izbora lika koji ćete voditi zavisi i startna pozicija. Agila ili Maya, čiji otac Datu Maktan misteriozno nestaje na samom početku, suočavaju se sa netrepeljivošću između doseljenika i plemena Mangapawi nakon izbijanja prvih pobuna. Do kraja igre ćete prisustvovati ratu između ova dva naroda, koju će kasnije začiniti i Maroka lično jer, iznurena posledicama ratovanja, postaje zla i mračna, oslobađajući nečastive sile. Orci i Nazguli definitivno više nisu u modi - sada su tu Tikbalangzi („obrnuti” kentauri), Maranhigzi (besmrtne duholike utvare) i Sigbinzi (filipinska verzija Vargi).

Dok se Maya više oslanja na upotrebu čakre, Agila koristi svoje lovačke veštine. Iako se raspodelom atributa mogu napraviti približno isti likovi, glavnu rolu ipak ima priča koja ih vodi. Spadate u retke koji čuju Marokinu molbu za spasenjem i shvatate da morate krenuti stopama Datu Maktana.

Evolutivni pomak u borbenom sistemu zasnovan na WASD kontrolisanju lika moramo posebno pohvaliti. Za razliku od Diabla u kojem je fleksibilnost pokreta ubijena ograničenim kliktanjem, odvojene komande za kretanje i ciljanje (mišem) donose neuporedivo bolju kontrolu nad akcijom. Ovakav način, neshvatljivo malo korišćen još od vremena Abusea, morao bi postati standard za akcione RPG-ove, ovde potpomognut blokom i korišćenjem veština (vezivanje komboa, učenje iz omađijanih predmeta i tako dalje).

Na audio-vizuelno polje se stupilo veoma hrabro. Kamera je postavljena iz poluptičje perspektive sa mogućnošću zumiranja, dok je zbog intenzivnog korišćenja 2D objekata onemogućeno (inače beskorisno) rotiranje. Sve pohvale idu uklanjanju poligonalnih ivica koje seku ekran - zamenjene su prihvatljivijim zamućivanjem. Međutim, blagodeti izabranog rešenja potpuno su uništene «kljakavom» animacijom likova. Nejasno je zašto je ona za klasu lošija od onih u Diablu, kada je reč o 3D modelima sa apsolutno neograničenim brojem frejmova za konverziju u sprajtove. Muzika nije uobičajena i sastoji se od tam-tam ritmova, a, kao i grafika, ume da blesne na momente. Posebno se ističe evergrin muzička tema u završnoj sceni koja se može naći i u music folderu igre.

U zamerke spada i mučno baratanje sa osam vrsta healing i čakra napitaka, a posebno njihovim kombinacijama. Tome doprinosi i ružan inventar sa sitnim reprezentacijama predmeta, uključujući i one kojima opremate svog junaka. Odevni predmeti jedva da menjaju izgled lika koji vodite, a i dalje vlada neobičan trend da samo vi koristite lekovite stvari, iako su široko rasprostranjene (kupuju se od seljaka na pijaci). Poput Baldur’s Gatea, ljudima ćete uzimati (krasti) predmete iz fioka bez posledica, dok će se u znatno bezazlenijim situacijama vaš lik požaliti na neprimereno ponašanje.

Najznačajnije od svega se tiče atmosfere - igra „kupuje” igrača tek kasnije, početkom trećeg poglavlja, kada se konačno otkriju Tersiagove namere. U međuvremenu, osuđeni ste na sterilno upoznavanje sa lokacijama i likovima, i to pod stalnim pritiskom žurbe koja vam se nameće (ne gore od Gothica 2).

S druge strane, moramo pohvaliti uredan dnevnik u kojem se pregledno ažuriraju postojeće obaveze, kao i zanimljive zadatke. Veliki plus Anita leži u njegovoj „replay” vrednosti jer se u zavisnosti od lika i načina igre otvaraju drugačiji završeci, a pronalaženje skillova nije banalno. Ključna reč za ovu igru je navikavanje: kada ste poslednji put u tutorijalu dobili zadatak da raspolovite plod papaje?