Nova igra kompanije „Rockstar Games”, čiji akcioni hit GTA 3 kao od šale ubira novac širom planete, na Xbox i PC platforme stiže sa osetnim zakašnjenjem u odnosu na verziju za PlayStation 2. To, međutim, nije razlog da je ljubitelji borilačkih arkada tipa Fighting Force ne dočekaju s osmehom na licu.

Mada je u najavama za State of Emergency nagoveštena haotična atmosfera, i najliberalniji ljubitelji dobre akcije biće iznenađeni neograničenom količinom bezumnog nasilja, opravdanog antiglobalističkim idejama. Naime, negde na trulom Zapadu, ogrezlom u kapilatističku potrošačku žabokrečinu, politička nestabilnost uzrokovana padom vlade kulminirala je masovnim anarhističkim demonstracijama, usmerenim protiv neimenovane zle korporacije koja gospodari životima običnih ljudi. Ulice velikog grada pretvorene su u ratna poprišta kojim, kao bez glave, tumaraju horde razuzdanih pripanika različitih bande, skinheda, crne braće i zatucanih brđana koji pale, ruše i pljačkaju sve što je u vezi s korporacijskom mašinerijom, usput mlateći sve što im se nađe na putu, bili to uniformisani čuvari reda i zakona, pripadnici suparničkih bandi ili nemoćne starice krhkog skeleta.

Kakva je vaša uloga u ovom karambolu? To nije dovoljno razjašnjeno, ali nije ni naročito bitno, budući da biste posle nekoliko stotina razbijenih glava ionako zaboravili zbog čega sve to radite. Umesto da se opterećuje nekim banalnim zapletom, od igrača se očekuje da se opušteno zavali u fotelju, po mogućstvu nakon stresnog dana na poslu ili u školi, i prepusti ovoj softverskoj kuri za oslobađanje viška negativne energije.

Svoju privlačnost State of Emergency zasniva na punoj slobodi igranja, uz minimum precizno definisanih ciljeva. Možete se pobiti s kim god želite, ali uz svest o činjenici da svaki lik pripada nekoj grupi koja će mu istog časa priskočiti u pomoć. Drugim rečima, kako god okrenete, mlatiće vas neka gomila tabadžija, od do zuba naoružanih plavaca do razbacanih ćelavaca. Atmosferu začinjuje i bogata interaktivna pozadina, s gomilom različitih predmeta koji se mogu koristiti za lomljenje uništavanje imovine i premlaćivanje neprijatelja (kante za smeće, barske stolice i, klupe iz parka i drugo). Na svakom koraku nalazi se i poneko oružje, od hladnih oruđa za batinanje (pendreci, motke, noževi, mačevi), preko vatrenog oružja različitog kalibra, do raketnih bacača. Bes možete iskaljivati i na izlozima mnogobrojnih prodavnica, bacajući bombe ili molotovljeve koktele koji uzrokuju pravu paniku među prolaznicima, što dodatno podgreva histeričnu atmosferu.

Sve brutalne scene u igri su grafički živopisno oslikane. Humanost? Takvo pitanje ovde se ne postavlja, sve dok se igračeva agresivnost zadrži na tastaturi. Inače, grafika je sasvim pristojnog kvaliteta, uz postojanu brzinu animacije čak i kada se na ekranu nađe preko dve stotine likova. Pohvale zaslužuje i zvučna podloga, egzotična salata upečatljivih efekata lomljave, policijskih sirena i vike upaničenih prolaznika. S druge strane, isforsirana muzička podloga ne prija uhu u potrebnoj meri.

Premda crtani likovi dovoljno karikiraju igru, priroda borbi i činjenica da je ubijanje nedužnih prolaznika tek sporadično i blago sankcionisano, čine State of Emergency igrom podobnom isključivo za starije igrače, sposobne da prepoznaju parodiju što stoji u pozadini priče. Komičnu notu igri daje i glas koji u maniru TV najavljivača igrača povremeno ohrabruje da preduzme radikalne akcije i obaveštava o prirodi sledećeg zadatka. Igra se sastoji iz dva osnovna režima: Chaos, kako mu ime kaže, podrazumeva borbu po principu svako za sebe, i tu se uspeh meri brojem osvojenih poena. U režimu Revolution radnju oblikuje krhki scenario sveden na jednostavne misije pružanja zaštite važnim licima, ali ni tu ne postoje konkretnija objašnjenja koja bi priči dala dublji smisao.

Izostanak konzistentnog scenarija i bilo kakve smislene operacije koja bi događanjima u igri dala kakav-takav smisao je osnovni nedostatak ove igre. Utisak kvari i nemogućnost izvođenja složenijih kombinovanih udaraca kao u borilačkim igrama tipa Street Fightera, u kojima se umeće igrača meri upravo poznavanjem velikog broja različitih kombinacija za izvođenje specijalnih udaraca i pokreta. Umesto toga, borilačka kreativnost igrača svedena je na osnovne kombinacije udaraca rukom i nogom i upotrebu predmeta, čija raznovrsnost, na kraju, ima jasnu granicu. Drugi problem odnosi se na jednoličnost misija, pri čemu igrač ni u jednom trenutku nema utisak da je deo priče, kao što je slučaj u GTA 3.

Izvesne probleme pričinjava i nešto lošije konstruisan upravljački sistem koji ne funkcioniše najbolje ni kada se koristi analogni upravljač. Naglašena dinamičnost igre u početku podiže adrenalin i uklapa se u atmosferu, ali posle dužeg igranja postaje faktor zamora koji, u kombinaciji s previše živahnom kamerom, uzrokuje gubitak koncentracije koji se može rešiti samo kraćim odmorom.

Kao lucidna, politički provokativna i bezočno nasilna igra, State of Emergency bi se lako mogao proglasiti hitom leta, da nije pomenutih nedostataka u vezi s idejnom prazninom i slabašnim borilačkim modelom. Takvom utisku verovatno kumuju i previsoka očekivanja, podgrejana sjajnim uspehom GTA 3. Bilo kako bilo, „Rockstar Games” se još jednom dokazao kao proizvođač čije igre postaju vitalni element savremene pop kulture.