U našoj kulturi, mislim na zapadnu civilizaciju u širem smislu postoji tendencija da se odbaci telo u korist neke ideje duha ili duše.
Na jedan zanimljiv način kompjuterska tehnologija upravo vodi u tom smeru.
Ali, to nikada nisam predstavio kao poželjno stanje, već kao nešto skoro patološko što izvire iz nje...

(Vilijam Gibson na temu cyberspace-a)

Dečak sedi u stolici, u desnoj ruci cigareta. Nije viši od metar i dvadeset centimetara i nikako stariji od deset godina. Ispred njega, na ekranu monitora, Hari Poter jaše na metli... „Dražo! Ej, Dražo, dolazi ’vamo. Da vidiš s kim se bijem!”

Radnici u igračnici „Plato net cyber club”, poznatijoj kao „Industrija”, kažu da redovno beži iz Doma i dolazi da se igra. Dan ranije je igrao od ponoći do šest ujutro. A odakle mu novac za to? „Plati prvih sat vremena, a onda žicka. Ako ne nađe pare, pustimo ga. Šta da radimo...” Detetu se pridružuju još dva drugara otprilike istih godina, jedan od njih takođe drži cigaretu u ruci.

Prvi susret sa igračnicom „Plato net cyber club” ostavlja užasavajući utisak na iole nepristrasnu osobu, nezaraženu bolešću computero-cefaloigritis akuta. Unutra je milijardu stepeni, problem ovog mesta još od vremena kada je radio kao klub „Industrija” - višesatni boravak u prostoru bez ventilacije, prozora ili klima uređaja, na mestu gde je 24 časa dnevno uključeno 84 kompjutera primarno se može okarakterisati kao nezdrav, pa i opasan. Unutra sedi dvadesetak korisnika-igrača, u proseku imaju oko 15 godina. Dok se motamo po igračnici, pored nas prolazi klinac (procenjujemo da mu je 12 godina), gleda metalni stalak za foto-aparat koji nosim, zaustavlja se i pita: „’Oćeš nekom da iščupaš srce time?!” Ovo je drugi svet; svaki predmet ovde ima potpuno drugačiju namenu...

Postojanje igračnica u Beogradu, namenjenih prvenstveno uživanju u multiplayer PC igrama, karakteristično je uglavnom za države jugoistočne Evrope koje su dugo godina živele po principu „hleba i igara”. Igara, u svakom slučaju. Pojam takve igračnice na Zapadu je, najblaže rečeno, zbunjujući... „Naravno, za to treba kinte. Ko će da pravi igračnicu u Engleskoj, sa recimo 50 kompjutera - treba da kupi 50 originalnih Windowsa, 50 Half-Lifeova... znaš li koliko to košta? Igračnice, iznajmljivanje Sony Playstationa, CD-ROM klubovi... to može samo u banana-republikama kao što je naša”, kaže Marcos sa kojim smo pričali u toku igranja Counter-Strikea.

Poreklo igračnica vidljivo je od pre desetak godina - igranje „u mreži” je tada popularisano po beogradskim firmama, u kojima su zaposleni u noćnoj smeni pravili turnire sa svojim prijateljima, igrajući npr. Heretic (been there, done that, prim. aut.). Nakon toga su se pojavile prve igračnice sa 4-5 kompjutera, sa u to vreme popularnim Quakeom.

Uskoro je za multiplayingom nastala prava pomama - organizovani su turniri, najboljima su obezbeđivane nagrade. Igre su postajale sve zahtevnije i izazovnije. Tokom poslednjih godina stvorene su i distribuirane toliko grafički kvalitetnije igre, da je približavanje realnom svetu ostvareno gotovo u potpunosti.

„Po meni, to je fenomen besposlenosti. Evo, pre neki dan sam na televiziji čuo podatak da 250.000 ljudi u Beogradu aktivno igra Counter-Strike!”, kaže Ubica Kontraterorista. Svakodnevnica se manifestovala kroz virtuelni svet: policija, teroristi, krv do kolena... nije ni čudo da je baš Counter-Strike trenutno najpopularniji u beogradskim igračnicama. Ubica Kontraterorista preferira da igra u kućnoj varijanti umreživanja. Zašto? „Laganica - zabiješ se na gajbu sa ekipom, umrežiš kompove i igraš... staneš kad hoćeš, odmoriš se, klopaš, pa opet igraš. Osim toga, u igračnici može da ti se nakači svaka budala, a ja neću da igram sa svakim!”. A zašto „ubica kontraterorista”? „To je stvar principa - nikad pandur!” Beogradski sindrom...

Sa igračima i zaposlenima koje smo upoznali u beogradskim igračnicama poveli smo internu debatu, o igračnicama kao institucijama. Od njih smo čuli da su igračnice mesto gde se insistira na međusobnoj jednakosti, iako su svi potvrdili da igraju isključivo u društvu prijatelja, odnosno da vole da znaju osobu sa druge strane nišana; zašto, ni sami nisu sigurni. Po njima je ”...cela poenta multiplayer fazona u želji da se pobedi čovek, a ne kompjuter. Svi su u igri isti, svi imamo podjednake šanse...”, reče GruJah Blooke koji igra u „Plato netu”. „Nije mašina u pitanju, već ljudski faktor, nepredvidljivost igrača. Iako računari nisu u stanju da prenesu te emocije međusobno...”. Na pitanje da li korišćenje igračnica treba dozvoliti mlađima od 16 godina, većina igrača odgovara da zabrane bilo kog tipa nisu rešenje. Prvi put smo čuli da se u nekim igračnicama traže ocene na uvid - ako nemaš dobar prosek, ne možeš da se igraš. Ralle iz igračnice „PC Fort” kaže: „Starosna dob igrača koji dolaze ovde je u proseku prvi srednje, mada mi se dešava da odjednom dođe po dvadesetak klinaca iz okolnih osnovnih škola, svi su zapalili sa časova. Pustim ih da igraju, ali se trudim da ih ograničim na oko sat vremena, teram ih posle toga na vazduh... ima i boljih stvari koje mogu da rade osim da sede ispred kompa”.

Ipak, ko ima legalnu i moralnu dozvolu da maloletnicima dozvoljava i još naplaćuje višesatni boravak ispred monitora kompjutera?!? Jedan od zaposlenih u CD-ROM klubu „Extreme Plato” imao je svoju teoriju: „Sve se svodi na isto. Kada sam ja bio klinac, sedeo sam satima za fliperima. Pre toga, moj ćale je provodio dane igrajući bilijar. Sada su tu nove, tehnološki izazovnije, ali opet - igračke! Sve se svodi na igranje...”

Iako je krajnje neuobičajeno da se u igračnicama pojavljuju i igrači ženskog roda, ne znači da one nemaju svoje parče multiplayer zabave. Jedna od njih je i Su: „Ja u ’Industriju’ ne zalazim... kada znoj drugih ljudi počne da kaplje po meni, to je fuj! Ali postoji još igračnica, kao što je ’Štek’ na Vračaru, gde ima igrica namenjenih devojkama, ili devojčicama; postoji npr. Barbika igrica - znaš ono, kako se Barbika oblači, skida...” I u igračnici „PC Fort” zatekli smo devojke na delu: kako je potvrdio Ralle, uglavnom preferiraju strategiju, FRP ili arkadne igre, poput Bombermana.

Psihološke radionice na temu zavisnosti od igrica i Interneta u svetu odavno postoje. Asistenti na Filozofskom fakultetu, katedri za psihologiju, rekli su nam da im je poznato da se u svetu rade terapije sa zavisnima od Interneta i to uglavnom među adolescentima, ali su potvrdili da se kod nas time niko ne bavi. Među studentima psihologije na drugoj godini naišli smo na usamljeni pokušaj da se kroz seminarski rad objasni efekat koji kompjuterske igre ostavljaju na čoveka. Zaključak do sada još nije izveden.

Sa druge strane, Ministarstvo za sport i omladinu je pokrenulo sjajnu kampanju „Vratimo deci igrališta”, ali šta to vredi kada na igralištima nema nikog! Sva deca su sada za kompjuterima, oblače Barbike, prolivaju krv pravima i krivima, ljudima i vanzemaljcima, vašim i našima. Da li je to svet koji smo stvorili? Postavilo se pitanje ko je uopšte nadležan za to - roditelji ili država?

Sve počinje od kuće, važi neko nepisano pravilo. Ispada da zapravo roditelji počinju kampanju otuđenja sopstvene dece od socijalnog života i bega u nerealno, kupujući im kompjuter i gomilu nakaradnih igrica. Umesto da im kupe CD-ROM enciklopedije i kreativne dečije igre, sa kojih mogu da nauče nešto više od „10 najbržih načina da nekom rascopate glavu”. Iz toga sledi da nisu krive igračnice (iako su pojedini vlasnici krivi za loše uslove u njima), već roditelji. Igračnice nas približavaju tehnološkom svetu, daju multimedijalni šmek gradu, ali roditelji su ti koji bi trebalo da brinu o socijalizaciji sopstvene dece. Ko će inače da uputi zagrižene igrače, često ne starije od 13 godina kako da se postave i u stvarnom životu? Neku vrstu rešenja dobili smo i od samih igrača: „Igrajte Counter-Strike u jednoj meri, ali izađite nakon toga u grad i vidite šta ste propustili igrajući na kompjuteru.”, kaže GruJah Blooke.

Roditelji treba da naprave balans u svesti deteta koje još uvek nije sposobno da odvoji realnost od mašte. Da ga tome uče mašine, svakako još uvek nije pravi način. Inače će ih svaki upotrebni predmet uskoro asocirati na nešto za čupanje srca.