Autorska prava, ljudska prava, prava kitova, prava drveća, prava krava... Pozivanje na razna prava je najbolji povod za sprovođenje nečije volje, nezavisno od stava koji subjekat na koji se primenjuje volja ima o tim pravima. Nekad to pozivanje ima smisla, a nekad je banalno i stupidno, potpuno odvojeno od realnosti i faktičkog stanja.

Sjajan materijal za ovomesečnu kolumnu dobijen je brzinom svetlosti i hyperefikasnim snagama finansijske policije republike Srbije u lovu na domaće CD klubove. U najboljem maniru Nesalomivih, inspektori u mantilu, praćeni policajcima uleću u vaš lokalni klub i bez mnogo pitanja, lopatom počinju da ubacuju diskove u crni kombi za zaplenu(tm). - Odvratni pirati, gotovo je sa vašim baškarenjem i bezakonjem - pravedno grmi žbir dok sa dve automatske berete pokriva kolegu koji pleni. Policajcima nije potpuno jasno o čemu se radi, ali su tu za slučaj da neko krene da zavrće uši drugovima inspektorima. Gazda kluba vadi papire o prijavljenim radnicima; pokazuje da je CD klub uredno registrovan za bavljenje poslovima CD kluba; pokazuje validne račune o kupljenim praznim medijima, dokazuje da je sadržaj tih medija skinuo sa Interneta... No effect. Postavlja pitanje inspektoru na osnovu kog zakona ili uredbe on radi to što mu radi... Gnevnog Eliota to ne dotiče u velikoj meri, on je u search & destroy modu:

„Autorska prava, baćko! Nemaš autorska prava za te diskove na policama”...
„Na koji zakon tačno mislite, druže?”
„’Ajde mali, ne smetaj mi, sem ako nećeš s nama posle!”

Posao je završen, a zakon i red nestaju u dva treptaja oka i suludoj igri mantila, uniformi i kožnih akt-tašni, donekle nalik na Džokera i ekipu iz prvog „Betmena”. Gazda bivšeg kluba stoji i gleda u zidove, ne shvatajući zašto je sve ove godine plaćao knjigovođu i brinuo o papirima. Meanwhile, u kombiju, zakon i red uzimaju po naramak diskova za „mog i komšijinog malog, jer imaju one Sonije, pa da se igraju”.

Zakon i red, borba protiv korupcije? Ja, lično, znam lokalnog dilera teških narkotika, koji svako prepodne sedi u jednom kafiću u ulici Maksima Gorkog u Novom Sadu. Znam i ljude koji ga štite i sa kojima deli profit. Mala sredina, šta da se radi. Zašto dotična gospoda nisu u lancima, gospodine ministre policije? Znam i lokalnog butikaša koji ima pogon za proizvodnju „Nike” trenerki u Ledincima (selo pored Novog Sada), u kojem radi dvadeset neprijavljenih radnika. Zašto njemu već deset godina ne upada finansijska policija, gospodine ministre finansija? Korupcija, gospodo, ili šta? Mito? Reket? Stonoteniski?

Važno je da smo zadovoljili pravdu, makar i u jednom segmentu. Nije ni „Microsoft” blesav: pokloni državi 40.000 licenci, a zauzvrat proda isto toliko kopija Windowsa svim većim firmama. Dobra ideja, zar ne? Vlasnika licence poklon ne košta ništa (osim medijuma i manuala), a prodati primerci donose živu lovu. ’Ajde, građani Srbije, nekako ste progutali 20 odsto poreza na računare, još samo 100 eura za Windowse, a za Photoshop ćete već uštedeti! Lakše ćete svariti sve to kada odjednom dobijete 24 plate, jer je vašu firmu kupio „Knoblauchwerke” koji će vas zameniti robotom. Sedećete kod kuće i slagati Solitaire, jer su Corelovi vektori 1000 maraka daleko od vas.

Kao što se dalo i očekivati, piraterija ne samo da nije ukinuta, nego je dobila boost statusom zabranjenog voća, snimanja samo poznatim ljudima (koji distribuiraju svojim prijateljima), malom dozom ilegale i skoro duplo većom cenom kao nekom vrstom nadnice za strah. Svi znaju prave telefone, svi znaju kome da se obrate ako im treba softver. Ako se situacija dodatno pogorša, krenuće se na sistem narudžbine preko mobilnog telefona i dostave preko kurira što u Hrvatskoj funkcioniše već godinama. I Bačka će opet biti mirna.

Postoji i alternativa. Standard od najmanje 10.000 eura godišnje po glavi znatno bi smanjio pirateriju. Ali, ovo je Srbija. Kada nam jednom dobro krene, desiće se neka glupost, pojaviće se novi Milošević, neko će u Pazovi ponovo dići tomahawk i sve će otići do đavola. Kao i sto puta do sada. Come, Armageddon.