Oseka novih simulacionih naslova nikako ne znači da je žanr naprasno izgubio na popularnosti. Pravi razlog za odsustvo kvalitetnih proizvoda je kombinacija nekoliko faktora: korisnička očekivanja koja je sve teže zadovoljiti (ko bi se posle Falcona 4.0 usudio da pravi simulaciju F-16-ice), odsustvo usko specijalizovanih razvojnih timova (na nivou koji objektivno daleko prevazilazi puke programerske veštine), kao i ekonomska neisplativost višegodišnjeg mukotrpnog rada. Sve se na kraju svede na pare. Zvuči žalosno, ali tiraži simulacija u koje je uloženo nekoliko godina posla najčešće ne iznose ni dvadeseti deo nekog fudbalskog menadžera. O zaradi da i ne govorimo.

Najređi tip ovih igara su ultraspecifične sorte simulacija podmornica. Trenutno postoji samo jedan aktivan programerski tim koji se bavi ovom problematikom, ali su mu komercijalne kompjuterske igre sekundardna delatnost. Reč je o talentovanoj ekipi iz „Sonalysta”, programersko/analitičkom timu koji je u stalnom ugovornom odnosu sa američkom mornaricom za koju vrši konsultativne i poslove vezane za softversku podršku trenažnim simulatorima. Društvance je odgovorno i za prethodnu poslasticu iste vrste, 688(I) Hunter/Killer koju su pre četiri godine publikovali preko firme „Jane’s”.

I ovog puta njihov proizvod nema apsolutno nikakvu konkurenciju. Sub Command: Akula, Seawolf, 688(I) je najrealističnija, najizazovnija, i daleko najkomplikovanija simulacija uopšte koja se pojavila na bilo kojoj igračkoj platformi. Falcon 4.0 možemo smatrati laganim popodnevnim zezanjem koje po mentalnoj i stručnoj zahtevnosti stoji daleko ispod Podmorničke komande. U svetlu nedavne promene svetske politike, uopšte nije jasno kako je američka vlada dozvolila „Electronic Artsu” da širokom auditorijumu ponudi jedno ovakvo učilo podmorničkog ratovanja. Valjda je znatno teže oteti nuklearnu podmornicu nego avion...

Dve američke podmornice (Seawolf i 688(I), poznatiji kao „Los Anđeles” klasa) i famozna ruska Akula spadaju u hunter/killer kategoriju, čija je isključiva namena da nalaze i uništavaju protivničke podmornice sa nuklearnim projektilima (ruska „Tajfun” klasa, na primer). Kroz linearnu kampanju od petnaestak misija, vodeći jednu od njih, oprobaćete se u tome i mnogim drugim zadacima.

Nezavisno od strane koju vodite (pa i od podmornice), borbene zone u kampanjama su potpuno iste. Razlika dolazi u opozitnim pozicijama i strateškim zadacima zavisno od supersile u čijem plovilu komandujete. Tako na primer, u prvoj misiji, vodeći Ruse, imate zadatak da iskrcate komandoski tim na američku obalu, uz imperativ da ne budete primećeni. Iz američke perspektive, stavljeni ste u ulogu komandanta 688-ice na trenažnoj misiji (u istoj zoni), koju komanda upozorava na neidentifikovani kontakt blizu američkih teritorijalnih voda...

Već u toku instalacije igre, stavljeni ste pred izbor Novice i Advanced tipa komandovanja podmornicom (možete ga menjati i u samoj igri). Početnički nivo podrazumeva da veći deo najkomplikovanijih elemanata (sonar, radar, TMA i kontrola vatre) možete dodeliti AI posadi, čime vam ostaje jedino navigacija i donošenje strateških odluka. Pravi izazov, međutim, jeste manuelna kontrola svih raspoloživih komandnih stanica. Nazvati to komplikovanim, bilo bi pravo ublaživanje - sonarne operacije, pogotovo pasivne, zahtevaju višednevna uvežbavanja, poznavanje matematike i veštinu snalaženja među stotinak rasploživih komandi, frekventnih opsega, izbora pasivnih senzora sa kojih se vrši osmatranje (i njihovih finih podešavanja)... Imate zilion opcija koje tutorijal samo delimično pokriva (na svu sreću, kompletno uputsvo u PDF formatu nalazi se na CD-u).

Otkrivanje i praćenje senzorskog kontakta je tek početak. Identifikacija pomoću DEMON-a (demodulated noise prijemnika), i određivanje brzine i kursa otkrivenog kontakta (pa i da li se radi o brodu, podmornici ili avionu) zahteva pristup separatnoj stanici i njenim pasivno/aktivnim kontrolama. TMA (target motion analysis) će vam, u teoriji, pomoći da otkrijete poslednje parametre vezane za (eventualno) uspešno otvaranje vatre. Tada morate na Firing Control stanici, koristeći dostupna saznanja, da projektujete putanju, tip, kurs i predefinisana podešavanja oružja koje želite da upotrebite (firing solution), pa i da ga manuelno pripremite za ispaljivanje (puštanje vode u torpedne cevi, izjednačavanje pritiska, uključivanje struje u torpedo ili projektil, otvaranje kapaka i paljenje). Čak i tada, rezultat možete samo da nagađate. Sve ovo odnosi se samo ako koristite pasivni sonar, jer radar, aktivni sonar i bilo koja vrsta identifikacione transmisije koja nije apsolutno neophodna, brzo će protivniku otkriti vaš položaj posle čega nemate gotovo nikakve šanse za preživljavanje.

Ovo je samo vrh ledenog brda. Preostalih 95 odsto mogućih opcija i tehnika naučićete eksperimentisanjem kroz nekoliko nedelja pravog treninga. Ako ste strpljivi, imate mnogo vremena i volje i palite se na smrtonosno tih podmornički život, ovo je igra koju ste čekali čitav život.