Na prostorima bivše Jugoslavije, odavno je bilo pokušaja da se talentovani programeri i dizajneri uposle na izradi kompjuterskih igara. U tome je prednjačio upravo „Svet kompjutera” koji je u dva navrata pozivao čitaoce da uzmu aktivno učešće u takvim projektima. Kao rezultat tih akcija nastale su igre Mind Trap i Capital Punishment, koje su postigle zavidan tržišni uspeh. Onda je došao rat i stvari su krenule nizbrdo. Od tada, pa sve do danas, u ovoj zemlji nije se okupio nijedan iole ambiciozniji tim koji bi pokušao da napravi ozbiljnu kompjutersku igru, uprkos tome što ne oskudevamo ljudima koji bi bili u stanju da se uhvate ukoštac sa takvim zadatkom. Što bi se reklo - sprska posla!

Međutim, naši nekadašnji sunarodnici, zatim ljuti neprijatelji, a najbliži susedi, nisu sedeli skrštenih ruku. U Hrvatskoj i Sloveniji u poslednjih deset godina bilo je više pokušaja da se izađe na svetsko tržište zabavnog softvera, pri čemu posebno treba istaći primer hrvatskih animatora koji su radili na „Sierrinim” avanturama King’s Quest 7 i Leisure Suit Larry 7. No, prvi pravi uspeh došao je relativno skoro, osnivanjem firme „Arxel Tribe” (čine je većinom Slovenci), koja se opredelila da pravi isključivo avanture i da ih distribuira preko francuskog „Crya”. Hrvati su se tako našli u senci svojih zapadnih kolega, pa niko nije ozbiljnije obraćao pažnju na firmu „Fragile Bits” koja je stidljivo i bez velike reklamne kampanje (za koju je, naravno, potrebno utrošiti puno novca), uveliko radila na svojoj prvoj visokobudžetnoj igri. Šta su to napravile naše prve komšije, šta je to što ponosno nosi etiketu „Made in Croatia”?

Za vreme rutinske misije na Mesečevoj površini, tročlanu posadu „Apola 19” iznenada dotiče prst sudbine: dvojica astronauta bivaju hladnokrvno likvidirani pomoću projektila nepoznatog (zapravo vanzemaljskog) porekla, a treći, po imenu Dejvid Voker, nakon pretrpljenog šoka i gubitka svesti, budi se u nekakvoj bazi u kojoj mrtvi vanzemaljci leže posvuda. Uspevši da pobegne iz svoje zatvorske ćelije, on shvata da se i dalje nalazi na Mesecu, i da to što je ostao živ nije nimalo slučajno. Nakon iznenađujućeg preokreta u radnji, glavni junak će se naći na Marsu, gde će mu biti poverena misija koja će (možda) promeniti tok ljudske istorije.

The Ward je igra namenjena avanturistima profesionalcima, i to je nešto što odmah treba zapaziti. Napravljena u tradicionalnom „point & click” maniru, sa staromodnim načinom izvođenja u dve dimenzije i klasičnim igračkim interfejsom, ona predstavlja nostalgično podsećanje na neka prošla vremena kada su takve igre nicale na svakom koraku. Avantura je podeljena na tri celine koje se značajno razlikuju po stilu igranja. Prvu, koja se odvija u Mesečevoj bazi, karakterišu tipične avanturističke zagonetke tipa „iskoristi ovaj predmet na onom mestu”, kao i zavidan broj logičkih problema, većinom simboličke prirode. U ovom poglavlju glavni junak nema predstavu šta ga je snašlo, pa je njegovo istraživanje usmereno isključivo ka jednom cilju - bekstvu iz vanzemaljske baze. U drugom delu koncepcija igre se menja iz korena. Smeštena u zatvorskom kompleksu na površini Marsa, ona uvodi veliki broj novih likova, pre svega „malih zelenih”, ali i ljudskih bića koje su oteli. Radnja dobija zamah u pravcu teorije zavere, što ukazuje da je scenario pisan pod snažnim uticajem TV serije „The X-Files”. Treće i svakako najčudnije poglavlje, mešavina je avanture i čiste akcije. Hoće li planovi vanzemaljaca biti realizovani, i da li će ljudska rasa uspeti da preživi, zavisi od brzine i snalažljivosti Dejvida Vokera. Sve u svemu, The Ward je logična, dugačka, ali prilično teška igra, koja će namučiti i igrače sa solidnim iskustvom.

Glavni kamen spoticanja ove avanture je tehnička izvedba. U godini „Odiseje u svemiru” prilično je nerazumno izaći na tržište sa igrom koja poseduje grafiku na nivou standarda iz prve polovine devedesetih. Nije problem u tome što ona radi u rezoluciji 640 x 480 (po tom pitanju Stupid Invaders ili Monkey Island 4 nisu ništa bolji), već u činjenici što su lokacije nacrtane relativno primitivno, jednolično i pomalo mutno (ovo se posebno odnosi na glavnog junaka koji je izgleda neki mnogo „mutan tip”). Ako se uzme u obzir kakav su vrhunski posao hrvatski animatori uradili pre nekoliko godina za potrebe „Sierrinih” igara, The Ward predstavlja krupan korak unazad. Situacija sa animacijama je nešto bolja, ali i one po svom kvalitetu pripadaju prošlosti. Takođe se može zameriti i to što digitalizovanog govora nema (verovatno nije bilo dovoljno para da se angažuju profesionalni glumci), pa igra više liči na disketne naslove koji su se masovno pojavljivali pre nekih sedam-osam godina, nego na avanturu za 21. vek. Treba, međutim, imati u vidu jednu veoma bitnu stvar - The Ward je delo malog autorskog tima, čiju je okosnicu činilo svega šest ljudi. Ako se to uzme u obzir, onda je igra zaista vrhunsko ostvarenje.

Pionirskim pokušajima, ma odakle oni dolazili, uvek treba malo progledati kroz prste i prihvatiti ih blagonaklono. The Ward je prosečna avantura koja zaslužuje i nižu ocenu, ali se njen pravi značaj krije u nečem drugom - ona pokazuje da svet ozbiljno može računati na igre koje će u budućnosti dolaziti sa prostora bivše SFRJ.