Homerovi spevovi „Ilijada” i „Odiseja” najveća su dela helenske književnosti. Pored ogromnog značaja koji imaju za svetsku literaturu, oni su podjednako bitni i kao istoriografska građa, s obzirom da na umetnički način, u formi tzv. heksametra, opisuju zbivanja vezana za trojanski rat, kao i ono što se događalo po njegovom okončanju. Tražeći materijal za drugu igru iz serije „Legends”, „Cryo Interactive” se okrenuo neprolaznim vrednostima koje nosi Homerovo pesničko pripovedanje i napravio avanturu koja oživljava drevne grčke mitove.

Najpre da otklonimo eventualne dileme vezane za sam naziv igre. Glavni naslov Odyssey prevodi se na srpski jezik kao Odiseja, a odnosi se na neko dugotrajno i opasno putovanje. Taj pojam je izveden iz imena glavnog junaka Homerovog speva, koji se, međutim, u zapadnoevropskim jezicima ne zove Odisej, već Ulis. Prema tome, podnaslov igre zapravo glasi Potraga za Odisejem. Sve ovo pominjemo zbog toga što bi neko na osnovu naziva avanture mogao pomisliti da je njen junak sam Odisej. To, međutim, nije tako. Kao što je poznato, spev „Odiseja” govori o doživljajima istoimenog vođe Itačana u trojanskom ratu, koji se, nakon njegovog završetka, deset godina potucao po svetu. Njegova žena Penelopa, očajna zbog odsustva bilo kakvih informacija vezanih za muževljevu sudbinu, odlučuje da pošalje Herisijusa, njihovog zajedničkog prijatelja iz detinjstva, u potragu za bilo kakvim dokazima koji bi konačno potvrdili ili opovrgli glasine da je Odisej odavno mrtav. Igra, dakle, prati Herisijusove avanture, kojih u Homerovoj epopeji naravno nema, ali su one osmišljene tako da se približno poklapaju sa onim što je opisano u drugoj, i svakako najpoznatijoj knjizi „Odiseje” (od V do XIII pevanja), a koja upravo govori o lutanju kralja Itake i njegovim susretima sa mitskim bićima poput gorostasnih kiklopa, gorgona i morskih sirena, silasku u podzemni svet Had itd. Traganje za svojim starim drugom Herisijus će započeti na mestu na kom se nekada uzdizao grad Troja, da bi, prateći njegov trag, prošao manje-više kroz iste opasnosti kao i Odisej.

Ima li boljeg načina za predstavljanje neke igre od njenog direktnog suočavanja sa vlastitim prethodnikom? Naravno da nema. Odyssey i The Time Machine spadaju u istu seriju igara i, u skladu s tim, imaju puno zajedničkih karakteristika (način igranja, korisnički interfejs, „3D engine” itd.). Ali, za razliku od slobodne interpretacije romana H. DŽ. Velsa, za koju se ispostavilo da vredi uloženog programerskog truda, pokušaj da se Homerovo delo na zadovoljavajući način prilagodi današnjim klincima izgleda da će ostati samo nečija pusta ambicija koja je „pukla” u toku realizacije. Najgore što može da zadesi neku igru jeste da ona ljude ostavi ravnodušnim. A Odyssey je upravo takav, što bi naš narod rekao: „nit’ smrdi, nit’ miriše”.

Autori igre, okupljeni pod firmom sa slikovitim nazivom „In Utero”, imali su verovatno najbolje namere kada su započeli sa njenom izradom. Međutim, odbacivanjem ključnih principa na kojima počiva The Time Machine (delimična nelinearnost, opcioni kvestovi, većinom logični avanturistički problemi), uz povećano insistiranje na akcionim elementima, nastala je poprilično dosadna arkadna avantura, koja nikoga neće zadovoljiti - ni ljubitelje arkadnih igara, a ponajmanje poklonike avantura. Herisijusova potraga, umesto da ima epski karakter (da ne grešimo dušu: postoje momenti kada je ona upravo takva), više liči, zahvaljujući slabom scenariju, na nekakvo turističko putovanje nego na opasni poduhvat. Ako tome dodamo neubedljive likove, apsolutnu linearnost i konfuzan interfejs (naročito prozor za inventar), sledi zaključak da igra nema baš puno aduta kojima se može pohvaliti. Jedini aspekt u kojem je Odyssey napredniji od The Time Machine jeste vođenje razgovora sa NPC likovima, s obzirom da je igraču skoro uvek na raspolaganju nekoliko dijalog opcija.

Kao što smo naglasili u prošlom broju, „Cryovi” programeri su za potrebe „Legends” avantura napravili novi „engine” po imenu „Cryogen”, koji je u suštini spoj između starog „Omni 3D” sistema i najnovijih trendova vezanih za 3D akceleraciju. Ali, kao što jedna lasta ne čini proleće, tako i pojava nekog kvalitetnog „game enginea” ne znači da će uz pomoć njega automatski nastajati isključivo vrhunske igre. Ono što se već nakon nekoliko kadrova Odiseje može primetiti jeste da je pozadinska grafika za klasu lošija od one koju smo videli kod Vremeplova. Istina, neke lokacije zaista izgledaju spektakularno (recimo, hram boga Eola), ali grafika ipak deluje veoma grubo, prvenstveno zahvaljujući pikselizaciji koja ovde ima zabrinjavajuće razmere. Drugi krupan problem odnosi se na neusklađenost položaja kamere sa onim što je potrebno uraditi na nekoj lokaciji. Igrač, naime, često dolazi u situaciju da zbog nezgodnih uglova kadriranja slabo ili uopšte ne vidi ključna mesta. Da ne bi sve bilo tako loše, treba reći da su likovi modelovani odlično. Takođe, muzička pratnja je izvanredna, ali je ima u srazmerno manjoj meri nego što je to bio slučaj sa Vremeplovom.

Odyssey: The Search for Ulysses je lošija igra od The Time Machine, zapravo jedna od najslabijih koje su do sada izašle iz „Cryove” radionice. Grčka mitologija naprosto nije zaslužila tako traljavu i bledunjavu kompjutersku adaptaciju, koja, čini nam se, teško da će ikoga moći da zainteresuje, sem možda onih kojima je potreban lek protiv nesanice. No, pošto „Cryo” nema običaj da dva puta pravi istu grešku, verujemo da će Odyssey ostati zabeležen samo kao prolazni kiks kakav se svakom može desiti.