Postoje teorije koje kažu da su potencijali ljudskog mozga daleko veći nego što to prihvata današnja nauka. Godine 2028, izvesna doktorka Džoan Aiken došla je do senzacionalnog otkrića - seruma koji višestruko ubrzava moždanu aktivnost, stvarajući od ljudi psionike, osobe sposobne ne samo da čitaju misli, već i da svojim umom koncentrišu i usmeravaju energiju koja dolazi iz okoline. Početni eksperimenti su, međutim, doživeli fijasko, jer su subjekti vrlo brzo po primanju seruma prelazili u stanje neizlečivog ludila. Aikenova je zbog toga došla na ideju da supstancu ubrizgava nerođenoj deci, obezbeđujući tako lakšu adaptaciju mozga na nove, „turbo” uslove rada. Time je postignuta izvesna mentalna stabilnost takvih subjekata, ali su rođeni psionici ipak patili od povremenih izliva nekontrolisanog besa.

Naravno, to što je mentalni nivo neke osobe podignut do neslućenih granica nikako ne znači da je ona pelcovana od kriminalnih radnji. Narastajući broj psionika koji su prešli na drugu stranu zakona prisilio je državu da formira specijalnu agenciju po imenu DNPC (Department of National Psionic Control), čiji su agenti (i sami mentalno „frizirani”), zaduženi za borbu protiv kriminalaca i terorista sa kojima obični ljudi ne mogu da se nose. Agent Kejn je jedan od takvih superljudi, čija je biografija umrljana nemilim događajem: kada je u toku jedne akcije izgubio kontrolu nad sobom stradalo je jedanaest nedužnih ljudi. Odlučan u nameri da se i dalje bavi svojim poslom, Kejn je pristao da mu se u moždano tkivo ugradi elektronski sklop koji služi kao blokator nasilnog ponašanja, ali je to istovremeno dovelo do pada njegovih realnih psioničkih mogućnosti.

Varirajući starozavetnu priču o dva brata, Kainu i Avelju (Kejn i Ejbl u engleskoj transkripciji) i mešajući je sa tematikom filma „Kontrolori” Dejvida Kronenberga, firma „Monolith” je posle duže pauze ponovo izašla na tržište (od njihove igre Blood 2 prošlo je skoro dve godine) i još jednom pokazala da ume da pravi dobre akcione igre. Ali, za razliku od njihovih dosadašnjih ostvarenja, pravljenih u Doom/Quake maniru (dakle, što više krvi, to bolje), Sanity: Aiken’s Artifact je nastao pod uticajem drugih žanrova, pre svega igara Diablo tipa ali i avantura, što je vrlo neobično za ovu firmu.

Ptičja perspektiva je jedan od najstarijih načina izvođenja kompjuterskih igara (datira još iz vremena ZX Spectruma), ali ona nikada nije u potpunosti prihvaćena među igračima, kao što je slučaj sa izometrijskim ili Doomolikim izvođenjem. Postoji više razloga zbog čega je to tako, ali se svakako glavna krivica mora pripisati kameri koja u takvom slučaju zauzima relativno nepovoljan položaj u odnosu na okolinu. Praviti igru u tom stilu oduvek je bio rizičan posao, ali to nije omelo „Monolithovce” da se ozbiljno potrude i igračima podare nešto zaista kvalitetno. Sanity, dakle, veoma podseća na Diablo, Nox ili Darkstone, s tim što je priča smeštena u blisku budućnost u kojoj nema zmajeva i čarobnjaka, ali kojom vlada gibsonovska sajberpank ikonografija. U borbi protiv kriminalaca agent Kejn ne koristi konvencionalno naoružanje (ne računajući jedan pištolj koji služi kao sredstvo za ubeđivanje običnih ljudi), već isključivo svoje psioničke veštine koje su za ovu priliku nazvane „talentima”. Postoji ukupno osam grupa talenata, sa po desetak vrsta u svakoj grupi. Talenti su zapravo magije koje su klasifikovane po pojedinim elementalima (vatreni, vodeni, vazdušni...). Pored elementalskih magija koje mogu biti ofanzivne (npr. vatrena lopta) ili odbrambene (vatreni zid), na raspolaganju je posebna grupa talenata koja je vezana za mentalnu manipulaciju, nalik sposobnostima koje poseduju džedaj vitezovi iz „Zvezdanih ratova”. Koristeći ih, Kejn je u stanju da pročita tuđe misli, da sugestivno deluje na ljude ili da koristi telekinezu za pomeranje predmeta. Ugrađeni blokator nasilnog ponašanja reaguje na svaki ishitreni akt nasilja koji potiče od strane igrača i automatski zaustavlja igru uz poruku „Game Over”.

Međutim, kao što smo već rekli, Sanity nije samo akciona igra, već dobrim delom avantura. Priči je, za razliku od sličnih ostvarenja, posvećeno mnogo više pažnje. Misije se ne svode samo na umlaćivanje protivnika, već i na rešavanje zagonetki (od kojih su neke logički prilično zahtevne), upotrebu i kombinovanje predmeta, komunikaciju sa brojnim NPC likovima itd. Pomenuti mentalni talenti igraju naročito važnu ulogu u avanurističkom segmentu igre, jer je često puta potrebno prošetati kroz nečiji um da bi se rešio određeni problem.

Firma „Monolith” ne bi bila to što jeste da i ova igra nije napravljena uz pomoć LithTech „3D enginea”, koji je, nakon vatrenog krštenja u Shogou postao ubedljivo najprodavanije licencno parče razvojnog softvera u svetu kompjuterskih igara, ostavivši za sobom toliko hvaljene i realno dosta kvalitetnije „engine” Unreala i Quakea III. Bez obzira što je već pomalo prevaziđen, LithTech još uvek ima dovoljno potencijala da se uz pomoć njega mogu praviti grafički impresivne igre, što Sanity na najbolji mogući način i potvrđuje. Na kraju, kao posebnu zanimljivost treba istaći da je agentu Kejnu glas pozajmio poznati američki glumac i rep izvođač „Ice-T”.

Pod pretpostavkom da vam ptičja perspektiva ne smeta i da vam neprestano rotiranje kamere ne izaziva vrtoglavicu, nećete nimalo pogrešiti ako Sanityju pružite šansu da vas zabavi. Druženje s njim biće pravi doživljaj.