Smeštena u podnožju planine Vezuv, oko dve stotine kilometara istočno od današnjeg Napulja, Pompeja je vekovima bila kulturni i trgovački centar rimske provincije Kampanja. Grad je pod direktnu rimsku upravu potpao relativno kasno (305. godine pre nove ere, kada je skopljen savez sa Rimom), ali je, bez obzira što je u međuvremenu proglašen kolonijom, sve vreme zadržao poseban status, pre svega zahvaljujući svom bogatstvu. Međutim, njegov geografski položaj kao da je oduvek bio trn u oku majke prirode. Učestali zemljotresi rušili su Pompeju više puta (posebno razoran je bio onaj koji se dogodio 62. godine nove ere), ali je ona uporno obnavljana, bez obzira što je stanovništvo bilo svesno da se svakog časa može dogoditi novi. Sedamnaest godina nakon tog katastrofalnog potresa, tačnije 24. avgusta 79., Vezuv je odlučio da iskali stolećima gomilani bes. U deset sati pre podne, dok su ulice i trgovi bili prepuni naroda, planina je eksplodirala. U roku od naredna tri časa, Pompeja je zbrisana sa lica zemlje - između deset i petnaest hiljada ljudi nestalo je u rekama lave, zatrpano u ruševinama i ugušeno u oblacima gasova i čađi. Razmere tragedije postale su jasne tek nakon opsežnih arheoloških iskopavanja, koja su započela još u osamnaestom veku, a ni do danas nisu u potpunosti okončana.

Francuski „Cryo Interactive” još uvek nalazi nekog interesa u proizvodnji i distribuciji avanturističkih igara sa istorijskom tematikom. Mada predstavlja kontinuitet u odnosu na prethodne istorijske avanture (Egypt, China, Aztec), Pompeii se ipak pomalo razlikuje od pomenutih igara, i to iz dva razloga. Pre svega, iako je priča u potpunosti izmišljena (čak zadire u domen SF-a), ona je u osnovi zasnovana na događajima koji su se zaista zbili, što znači da ima daleko veću težinu u dokumentarističkom smislu nego što je to bio slučaj sa starijim igrama iz iste serije. Avantura je istovremeno i prvi deo trilogije koja će pokriti tri burna istorijska razdoblja, u kojima će se, spletom čudnih okolnosti, naći jedna ista ličnost - Adrijan Blejk, škotski geolog i (silom prilika) putnik kroz vreme. Pompeju su, inače, napravili Slovenci, odnosno firma „Arxel Tribe”, iza koje do sada stoji nekoliko uspešnih avantura, ali one, ako izuzmemo Pilgrima (nastao po priči Paola Koelja), nikada nisu stigle na ove prostore (pre svega mislimo na The Ring i Faust).

Doživljaji Adrijana Blejka započeli su na krajnje neobičan način. Vrativši se sa jedne od dugotrajnih ekspedicija, on otkriva da je njegova supruga Sofija nestala. Potraga za njom neće dati rezultate, sve dok jednog dana, proučavajući neke okultne spise, Adrijan ne naiđe na drevni manuskript u kome je opisan ritual prizivanja asirske boginje Ištar (boginja ženske lepote i ljubavi; analogna sa Venerom kod Rimljana i Afroditom kod starih Grka). Očajan zbog nemogućnosti da pronađe svoju ženu, on sprovodi pomenuti ritual i saznaje da će se Sofija vratiti samo ako spasi njene prethodne tri inkarnacije od nasilne smrti. Prva i najstarija inkarnacija je robinja koja živi i radi u kući Oktavijusa Kvarcija, uglednog građanina Pompeje. I tako, uz pomoć čarolije, Adrijan dolazi u Pompeju, četiri dana pre erupcije Vezuva, u nadi da će pronaći Sofiju i ubediti je da napusti grad pre nego što nastupi katastrofa.

Kao i prethodne istorijske avanture, Pompeii se sastoji iz dve celine - igre i enciklopedije. Ovoga puta enciklopedijski sadržaj je nešto manjeg obima nego što smo navikli, ali to je razumljivo, s obzirom da on pokriva relativno uzak dijapazon tema, isključivo vezanih za grad Pompeju i njegovu istoriju. Podaci su, bilo da se radi o tekstu ili autentičnim fotografijama, sistematizovani poput „helpa” za bilo koji Windows program, čime je omogućeno njihovo nesmetano pozivanje u toku igranja, a prosečno obaveštenom čoveku pružena prilika da kroz igru proširi svoje znanje o nekim davno prošlim vremenima.

Sama igra ne razlikuje se puno od svojih prethodnika. „Cryo” se i dalje drži oprobanog „Omni 3D” sistema za trodimenzionalno prikazivanje prostora (rotacija lokacije oko zamišljene tačke u kojoj se nalazi igrač), no ovoga puta uz primenu jedne bitne inovacije. Grafička rezolucija i dalje je ostala „zakucana” na skromnih 640 x 480, ali su zato igraču ponuđena dva kolorna režima - standardni 16-bitni i, po prvi put, „puni” 24-bitni kolor. Neko bi možda mogao pomisliti da između dva moda nema velike razlike, međutim, pošto se ovde radi o običnoj bitmapiranoj grafici, kvalitativni pomak je orgoman, pogotovo kada je reč o animacijama. U takvim uslovima autorima igre nije bilo teško da stvore kompjuterski model Pompeje koji predstavlja skoro savršenu kopiju nekadašnjeg centralnog gradskog jezgra, njegovih uskih ulica, amfiteatara, javnih kupatila itd. Na osnovu bogatog arheološkog materijala, pisane dokumentacije i ruševina koje i dan-danas služe kao opomena lokalnom stanovništvu, rekonstruisane su kuće ljudi za koje se pouzdano zna da su živeli u vreme propasti Popmeje, i oni se, kao NPC likovi, pojavljuju u igri. Radnja je, inače, podeljena na četiri poglavlja i stavlja akcenat na zakulisne političke radnje i izborne marifetluke, koji, eto, nisu naša izmišljotina, već datiraju odavnina.

Iako se ne može porediti sa pravim „hard-core” avanturama kao što je The Longest Journey, Pompeii spada u one igre koje treba videti ako ni zbog čega drugog, ono zbog njenog edukativnog karaktera i činjenice da je objektivno najbolja u konkurenciji ostalih igara iz serije. A to je sasvim dovoljna preporuka za one koji od kompjuterske igre traže više od krvavih mrlja na ekranu.