The Operational Art of War, suvereni knez poteznih ratnih strategija (Wargames), jedna je od retkih poslastica o čijem kvalitetu postoji prilično unifikovan stav kritike i potrošača. Zenit koncepta End-Turn strateških igara u režiji velikog majstora Norma Kogera, publikovan od strane „Talonsofta”, kroz dva oficijalna nastavka pokrio je kompletnu ratnu istoriju druge polovine XX veka. Kompletnu zato što je njegov sastavni deo (pored igračkog enginea) neverovatno moćni editor angažmana, sa kompletnom bazom podataka o svim ratnim jedinicama dotičnog perioda, njihovom naoružanju, opremi i statistici. Snaga tog editora je takva, da uz dovoljno volje, strpljenja i neophodne doze istraživanja, sami možete u virtuelni oblik pretočiti svoju omiljenu (ma kako egzotičnu) bitku bilo kog formacijsko-operativnog nivoa: od urbanih makljaža u rangu pešadijskih vodova (npr. Staljingrad), preko sukoba divizija i armijskih grupa, do hipotetičkog novog svetskog rata. Uključujući, naravno, i efekte terena, podneblja, klime i političkih „okidača” za usmeravanje strateških posledica i situacije na terenu.

U moru korisnički stvorenih scenarija tog tipa koje možete pronaći na Internetu, zaista je malo onih koji su na „Talonsoftovom” web-sajtu zaslužili rang od pet zvezdica. Lako je stvoriti zabavan i izbalansiran scenario, ali je pravilna obrada neke od poznatih ili potencijalnih bitaka poduhvat koji dobro može da izvede samo uigran tim. Flashpoint: Kosovo, kao oficijalna kolekcija scenarija za TOAW 2, u čiji je razvoj utrošeno mnogo meseci istraživanja bibliografije i obaveštajnih podataka, zadovoljava i taj poslednji uslov.

Sem zamišljene invazije na Jugoslaviju u junu 1999. godine (nakon vazdušnih napada), Flashpont: Kosovo poseduje još jedanaest zanimljivih scenarija, razvrstanih u istorijsku i hipotetičku kategoriju. Od prvih se intrigantošću mogu izdvojiti iračko-iranski rat 1984. godine, Grenada 1983. i invazija na Kuvajt 1991. godine, koji su čista klasika. Hipotetički scenariji (uz Yugoslaviu ‘99), gde je hipoteza isključivo u funkciji političkih motiva za iniciranje sukoba (stanje jedinica i borbenog arsenala su realni, a u slučaju onih iz bliže budućnosti, plod desetina složenih analiza) variraju od mađarskog napada na Rumuniju 2000, libijsko-egipatskog sukoba, kineske invazije na Rusiju, pa do novog građanskog rata u Americi 2008. godine (otcepljenje Tenesija, Kalifornije, Južne Karoline...).

Yugoslavia ‘99 (scenario srednje veličine, dužine 30 poteza, sa jedinicama u rangu bataljona) počinje propašću Ahtisarijeve misije u Beogradu i opštom kopnenom invazijom NATO pakta iz pravca Albanije, Makedonije i Bosne. Prema postavci ovog scenarija, snage Vojske Jugoslavije su mnogobrojne i dobro utvrđene, ali im je mobilnost ozbiljno redukovana vazdušnom superiornošću saveznika. Loš početni raspored jedinica VJ zahteva preraspodelu snaga sa bugarske granice i iz dubine teritorije na dve ključne tačke za početnu odbranu: Šapca i Prištine. Pojačanje fronta kod Šapca, Loznice i Sremske Mitrovice sa elitnom Gardijskom brigadom iz Beograda je neophodno da bi sprečili tenkovski prodor jedinica SFOR-a iz Bosne. Beogradski front treba nanovo osnažiti jedinicama koje se relociraju sa istoka i ruskim pojačanjima koja će uskoro početi da pristižu, jer već za nekoliko dana (poteza) NATO preduzima masivni vazdušni desant na šire područje prestonice koga je potrebno razbiti na samom početku (ako tu steknu uporište, a tenkovi probiju front na Drini, naći ćete se u ozbiljnoj nevolji). Priština se nalazi u kudikamo težoj situaciji, prvenstveno zbog napada sa dve strane (Albanija i Makedonija) i konstantnog neometanog bombardovanja (glavnina PVO je koncentrisana na području Beograda). Pošto grad nosi srazmerno veliku količinu VP-a (Victory poena), gubitak (a naročito rani gubitak) Prištine će vam drastično smanjiti šanse za pobedu ili nerešen rezultat na kraju. Rani gubitak Prištine, u sklopu sa eventualnim gubitkom teritorije na frontu kod Šapca može da izazove zanimljivi „event-trigger” — otcepljenje Crne Gore i njen zahtev za zaštitom NATO-a, posle čega sleduje još jedno iskrcavanje Anglo-amerikanaca iz pravca koji ne možete odbraniti.

Ruska pomoć je malobrojna, ali bez nje šanse za pobedu ne postoje. Dvadesetak pešadijskih i oklopnih bataljona, u kombinaciji sa nekoliko eskadrila jurišnih helikoptera Mi-24 (naše Gazele su potpuno beskorisne) pomoćiće vam da u kritičnom trenutku zadržite napadače. Takođe, postoji šansa da vam dodaju i pojačanje u vidu najmodernijih lovaca-bombardera, koji će stavku „Air Superiority” podići na viši nivo, sprečiti konstatnu „interdikciju” pri dislokaciji trupa i ogromne gubitke koji iz toga proističu.

S obzirom na odnos snaga, u scenariju Yugoslavia ‘99 uzaludno je nadati se blistavoj pobedi „naše” strane. Jedino što možete da uradite je da izvučete nerešen rezultat kroz strateško povlačenje ka Beogradu, uz konstatno nanošenje gubitaka protivniku, rušenje mostova za sobom i čekanju da turn-limit scenarija prođe (i NATO odustane). Preduzimati bilo kakvu ofanzivu većih razmera (sem lokalnih kontranapada) je besplodno zbog ogromne vazdušne premoći koja će vam saseći svaki masovniji napad (NATO igrač uvek ima bar 15 eskadrila u „Combat Support” ulozi čime multiplicira snagu u odbrani). Pošto naš PVO nije baš „State Of The Art”, a lovačke eskadrile su malobojne i prezauzete (negde na pola igre počinje da ponestaje aviona), rovovska odbrana je, nažalost, jedini recept za opstanak.