Kada smo pre godinu dana opisivali Tomb Raider 3, konstatovali smo da „Core Design” mora načiniti radikalne rezove u eventualnom četvrtom nastavku, ako ne želi da se slava Lare Kroft rasprsne kao mehur od sapunice. Brojna slična mišljenja po ostalim igračkim časopisima i sajtovima naterala su autore serijala da razmisle nisu li kroz drugi i treći nastavak previše narušili originalni koncept igre, seleći Larine avanture iz drevnih hramova i grobnica u ultramoderne laboratorije, vojne komplekse, potopljene brodove itd. Radikalni potezi povučeni kao posledica tih razmišljanja rezultovali su ubedljivo najboljim nastavkom Tomb Raidera do sada. No, nekako u isto vreme pojavila se i dugo očekivana igra sa Indijana Džonsom u glavnoj ulozi, nastala pod uticajem Larinih avantura koje su, opet, inspirisane upravo Spilbergovim serijalom. Namera „Lucas Artsovih” programera bila je da zauvek „sahrane” Tomb Raidera...

The Last Revelation je ne samo najbolja, već i najveća Larina avantura. Od ukupno trideset (!) nivoa, samo prva dva (trening) locirana su u Kamboždi, a svi ostali odvijaju se u Egiptu. Zanimljivo je da Lara ovoga puta većinom istražuje stvarne lokacije u zemlji faraona (Dolinu kraljeva, hram u Karnaku, Aleksandriju, kompleks Velikih piramida u Gizi itd.), odnosno mesta koja predstavljaju obavezne turističke destinacije za posetioce iz svih krajeva sveta. Nasuprot svojoj mlađoj koleginici, Indi je još jednom dokazao da je svetski putnik: njegova avantura se kroz sedamnaest poglavlja proteže od SAD-a i Iraka, preko Kazahstana i Filipina, sve do Meksika i dalje. Kroftova je ovoga puta na tragu da otkrije šta se dogodilo sa njenim učiteljem, arheologom Von Krojem, za koga je bila ubeđena da je odavno mrtav, dok je doktor Džons blizu istine o legendarnoj vavilonskoj kuli i njenim tajnama.

Četvrti nastavak Tomb Radiera mnogo se razlikuje od prethodnih: manji broj neprijatelja po metru kvadratnom, veći broj logičkih zagonetki, od kojih su neke prilično teške kao i inventar unutar koga je moguće kombinovati predmete i sastavljati specijalna oružja, sugeriše da je u pitanju pomak od pretežno akradne igre ka klasičnoj avanturi, mada joj i dalje nedostaju neki elementi koje bismo rado videli (mogućnost interakcije sa drugim likovima, složenija priča itd). Nivoi su po prvi put podeljeni u veće celine tako da se ne mogu završiti iz prve. Lara je konačno naučila da koristi konopce u svojim avanturama, a pomoću dvogleda sada može detaljno pregledati okolinu u potrazi za skrivenim lokacijama.

Za Indianu Jones and the Infernal Machine pričalo se da će biti 3D avantura, ali smo umesto nje dobili klon Tomb Raidera u kome nema skoro ničega novog, ali zato ima toliko već viđenih stvari i koncepcijskih propusta, da je prilično iznenađujuće što je „LucasArts” sebi dozvolio da objavi takvu igru. Iako ima solidnu, mada tendencioznu priču, u kojoj su Rusi zamenili Švabe u ulozi glavnih negativaca, igra ni blizu ne zrači magnetizmom Tomb Raidera 4. Jedini pravi specijalitet jeste Indijeva veština da upotrebljava bič u najrazličitije svrhe (od onesposobljavanja neprijatelja do preskakanja provalija). To je nešto čemu Lara nije dorasla.

U tehničkom pogledu, dve igre približno stoje rame uz rame. „Coreovci” ni ovoga puta nisu ozbiljnije revidirali četiri godine stari 3D engine, ali su uz pomoć izuzetno detaljnih tekstura i nekih programersko-dizajnerskih trikova postigli da The Last Revelation izgleda znatno bolje od prethodnih nastavaka. Primetno je, međutim, da je Lara preživela seriju plastičnih operacija, što joj daje zaobljeniji i prirodniji izgled, pa deluje mlađe, čak i bez slatkih kikica sa kojima sa pojavljuje u prva dva nivoa. Animacija kretanja doterana je do perfekcije, pa njena gracioznost i dalje nema konkurenciju u kompjuterskom svetu. Sa druge strane, The Infernal Machine, u celini posmatrano, ima nešto lepšu i šareniju grafiku, što se može smatrati velikim uspehom s obzirom da je igra bazirana na 3D engineu Jedi Knighta, koji je bio već zastareo u momentu kada je ta igra objavljena. Indijana Džons nije tako dobro animiran, ali ume da izvede neke za njega osobene pokrete (nameštanje šešira, osvetljavanje prostora pomoću upaljača itd.), a u nedostatku drugog oružja, protiv neprijatelja može da upotrebi i pesnice. Opšta amerikanizacija naterala je Laru Kroft da umesto svog viktorijanskog engleskog koristi naglasak sličan onom „preko bare”, dok je Indijani glas pozajmio neko ko se jako trudio da imitira Harisona Forda, ali mu to ni izdaleka nije pošlo za rukom.

Iako su mnogi očekivali da će već „zamorena” Lara pokleknuti pred doajenom arheološkog avanturizma, dogodilo se upravo obrnuto - Indiana Jones and the Infernal Machine je lošija igra od Tomb Raidera 4, iako ni ova druga ne predstavlja ništa senzacionalno, već odlična varijacija viđene teme. Po svemu sudeći, konačnog pobednika proglasiće igrači. Ne treba zaboraviti ni da Indi ima mnogo poklonika među filmofilima, koji su jedva dočekali da se njihov heroj ponovo nađe u nekoj kompjuterskoj igri. Što se nas tiče, rezultat je sledeći: Lara vs. Indi - 1:0.