Posle višemesečnog „posta” na PC tržištu britanska izdavačka kuća „Gremlin Interactive” definitivno je započela davno najavljen agresivniji prodor na tržište. Kroz veći broj igara različitog žanra koje smo ranije pominjali na stranicama rubrike „Bonus level”, nekadašnji gigant svetske igračke industrije jasno teži da se uvrsti među najznačajnije izdavače u ovoj godini. To neće biti ni malo lako s obzirom da su „Gremlinovi” programi još uvek pod pritiskom tihog „Internet embarga” koji ne popušta evo već godinu dana. Dok traje distributersko prepucavanje igrači zadovoljno trljaju ruke, a ljubitelji neobičnih igara posebno će voleti „Gremlinove” novotarije poput Hardwara, Tankticsa, Bladea, Soulbringera novih Actua simulacija i drugih naslova koji će uskoro biti dostupni domaćoj publici. Upornost koju pokazuje uređivačka politika ove firme zaista je za svaku pohvalu.

U današnjim uslovima i postojećom dinamikom razvoja igračkog hardvera, izuzetno je teško pratiti trendove. To se posebno odnosi na arkadne simulacije vožnje koje su ove godine definitivno u zenitu. Zastareli engine koji je, nažalost, odlika većine „Gremlinovih” igara iz novog talasa, ni u snu ne može da bude garant osetnijeg uspeha. Svesni te činjenice idejni tvorci igre Buggy zauzeli su sasvim drugi kurs, tako da okosnicu programa, umesto bombastičnih tehnikalija čine osvežena ideja i karakteristično izvođenje. Valjda će se jednog dana pojaviti igra koja će objediniti sve bitne elemente ovog žanra.

Ako vam je preko glave štancovanih igara koje se u različitom pakovanju pojavljuju maltene svakih mesec dana, Buggy će biti pravi letnji koktel. Program je zamišljen kao zabavna i brza trka automobilčića na daljinsko upravljanje (nešto slično imali smo sa aviončićima u igri Plane Crazy) koji, blagodareći svojoj konstituciji pojmu vratolomne vožnje daju sasvim novu dimenziju. Stavite tako podgrejane automobilčiće na cross country staze, dodajte dve kašike superšarene grafike i nešto sočnog zvuka, začinite opcijom za dva igrača i eto interesantne igre za trenutke dokolice.

Najviše zbog idejne konstrukcije ovu igru nikako ne treba posmatrati kroz sito strogog kritičarkog pristupa, kroz koje bi prošao, recimo jedan Need for Speed III. Tek kroz rasterećen pristup mogu da se uoče sve prednosti, dok je mane bolje ostaviti za kraj. Buggy treba shvatiti kao osvežavajući špricer u kome se može iskreno uživati. Jednostavan interfejs primenjen je na svim elementima, od menija do upravljačkog sistema. Na početku izbor čine svega četiri automobilčića i dve staze, a svaka pobeda donosi po neku novu stazu ili vozilo. Ukupno postoji čak petnaest staza i šesnaest živahnih bagija čije se karakteristike dosta razlikuju po brzini, ubrzanju, težini i stabilnosti. Neki od njih na komande reaguju poput drogiranog bizona, dok ćete druge jedva ukrotiti. Koji od njih ćete izabrati, zavisi pre svega od karakteristika staze koju vozite, a istu ćete najbolje upoznati kroz trku na vreme. Najveći broj staza smešten je na egzotičnim lokacijama i krije po neku prečicu ili skrivenu lokaciju, zahvaljujući čemu Buggy na momente više liči na istraživačku igru u stilu Tomb Raidera nego na arkadnu vožnju. Da li je to za pohvalu ili ne, ocenite sami. Mi lično smatramo da je pomalo besmisleno zanemariti vreme i plasman kako istraživali svaki ugao na stazi u potrazi za famoznim tajnim prolazom. Mana je i što često ne možete biti sigurni na koju se padinu bagi može popeti, a i okolina kraj puta liči na stazu i povremeno je teško razaznati šta je šta.

Osećaj u toku vožnje ne da se porediti ni sa jednom sličnom igrom. Automobilčići na komande reaguju „u cugu” i bez zadrške, baš kao što je slučaj sa pravim igračkama. I najmanje pritisak na taster za skretanje preusmerava vozilo u zadatom smeru istog trenutka, što će se svima koji su navikli na klasične simulacije auto trka u prvi mah praviti grdne probleme. Jako naginjanje u krivini je isto tako normalna pojava i šteta je što ne postoji pogled iz kabine koji bi vam od želuca napravio mešalicu za beton. Zato se nemojte čuditi ako u početku budete grčevito stiskali tastere u želji da se održite na stazi, jer ćete se brzo toliko navići da će igranje ranijih igara biti čudan doživljaj. Fizički model u ovom slučaju pomalo izlazi van okvira realističnosti. Osim klasične jurnjave postoji mogućnost sakupljanja raznoraznih dodataka (ubrzanje, transformacija u helikopter i slično) tako što se prolazi kroz obojene kapije i to pod zadatom šemom u donjem desnom uglu ekrana (pitam se samo kako će boje raspoznavati ljudi sa kolornim slepilom na koje programeri očigledno nisu mislili).

Koliko je na Buggy na idejnom planu premašio očekivanja, toliko je podbacio na tehničkom. Jeste, sve je to lepo i šareno, muzika je stvarno super, ali da li kod ovakve igre sa sasvim prosečnom grafikom P5/200 MMX sa brzom 3D karticom smatrate adekvatnim minimumom za pristojno igranje (platformu navedenu u igrometru smatrajte mazohističkom varijantom)? Dodajmo tome i lošu nativnu podršku za Voodoo Graphics kartice (toliko usporenja nisam video ni u Incomingu, prim. aut.) i ništa bolju Direct3D optimizaciju (primećuju se neprijatno lelujanje poligona i probijanje ivica tekstura), i biće potpuno jasno da je Buggy tehnički božanstveno podbacio. A to je, uz današnju konkurenciju, prislanjanje repetiranog pištolja na čelo.