Sećam se prvog radnog dana. Kancelarija je bila srednje veličine, svakako dovoljna da primi nešto preko desetak radnika, visokoobrazovanih ljudi različitih fakulteta iza sebe, sa veštinama softverskog razvoja ili poslovnim znanjima iz oblasti velikih industrija. Ušao sam u sistem negde u aprilu, bilo je sunčano i ljudi su bili nasmejani. U tom trenutku, bio sam daleko najmlađi zaposleni.

Kao i za niz generacija pre mene, prvi zadaci na poslu su bili krajnje - formalni. Popuni ova dokumenta, pročitaj ove pravilnike, upoznaj se sa ovim i onim procedurama. Prvih nekoliko sastanaka mi je otkrilo da se kompanija bavi ozbiljnim projektima i delovalo mi je da ću brzo biti „bačen” u vatru nekog paklenog projekta iz kog se izvuku samo sposobni i uporni. No, nije tako bilo.

U nekom čudnom (a nepisanom svakako) pravilu poslovanja domaćih korporacija, prvih nekoliko godina (!!!), mladi čovek je morao provesti u marljivom radu i sticanju znanja i veština. U tom periodu ne bi smeo postavljati previše pitanja u vezi načina na koji se nešto radi, već usvajati modus operandi starijih koleginica i kolega, koji su po istom principu i sami usvojili nekada davno, kada su bili „gušteri”. Nikako se nisam lako nosio s time. Znate već - završite fakultet i želite da uskočite u neki rov i krenete bitku sa tehničkim i poslovnim izazovima klijenata i partnera. Ali ovde, nikako! Prvih par meseci prvo analiza sposobnosti, te formalni kursevi kompanijskih mehanizama obogaćivanja vašeg znanja, i na kraju još i niz testiranja, da se utvrdi koliko brzo primate pravila, metodologiju i principe novog tima.

Prošlo je bar šest ili sedam meseci pre no što sam dobio priliku da zaista nešto uradim. Bio je to projekat za klijenta kog smo dobili preko direktnih linija menadžmenta i u kom očekivanja nisu bila prevelika, a rokovi više nego olabavljeni. Bilo je to moje vatreno krštenje, kasnije no što bih voleo, ranije no što bi voleli oni. Posle je već sve bilo kako treba.

Danas, kada uvodim mlade ljude u razne segmente posla i kada gradim timove „od nule”, često se setim tog početka. Vremena su se opako promenila. Danas nikako ne možete očekivati od mlade osobe, posebno ako dolazi iz takozvane „generacije Z” (uslovno rečeno, rođeni posle 2000. godine) da bude strpljiva i da čeka svoju šansu i onih šest meseci, a kamoli par godina. Mlada osoba danas dolazi na prvi posao orna i puna energije, željna da se dokaže i svoju posebnost pokaže. Neće vam ona trpeti sporost, neodzivnost. Ona je čitala šta kaže Džek Ma i kakav je život imao Ilon Mask. Oni napamet znaju svaku strofu iz životne poezije Džefa Bezosa i Stiva Džobsa. Njima ne možete prodati for(m)u.

Usput budi rečeno, naravno da pomenute devojke i momci još uvek nisu spremni za velika dela, da su im oružja neizbrušena i često - tupa. Ipak, u njima je satkana sva inovativnost ovog doba, energija koja ne pita za cenu i želja koju nikada nećete naći u pripadnicima generacija koje se sećaju zvuka dial-up modema i povezivanja na 9600 bita u sekundi. I to davanje šanse od samoga starta, uprkos stanju njihovog alata, se, bar u mom slučaju, pokazalo jako dobrim.

Danas u timu imam nekoliko veoma mladih ljudi. Iako je suma godina njihovog iskustva i dalje jednocifrena brojka, oni mnogo jednostavnije uplivavaju u nove i nepoznate vode, menjaju kontekst, tehnologiju i industriju brže nego bilo ko koga sam ikada imao priliku da vidim na delu. Ponekad se divim tim ljudima koji toliko vremena provode gledajući da li su im slike lajkovane na Instagramu ili da li su im Insta-priče pogledane od osoba koje su im važne. Ipak, uprkos tom opterećenošću društvenim mrežama novog doba - njihov doprinos radu je neverovatan.

Sva ta divota ima svoju cenu, naravno. Rad sa mladim ljudima iziskuje mnogo energije. Za njih ne postoji radno vreme, niti prilika u kojoj vam neće slati milion pitanja na svaku čet aplikaciju za koju znaju da koristite. Često će vas uvlačiti u svoje fore i fazone, kojima ili niste dorasli ili ne možete da pratite na energetskom nivou na kome oni operišu. To će im služiti da se sa vama nadgornjavaju i sebi pokazuju da u disciplinama novog sveta - nema im ravnih.

Ipak, oni su zaista pažljivo čitali ono što kaže Džek Ma. Oni u toj prvoj fazi svoje poslovne karijere traže dobre šefove, makar radili i u lošim kompanijama. Zato, kada budete imali priliku, a imaćete, da radite sa ovim fantastičnim pripadnicima „generacije Z”, budite im dobri šefovi. Dajte im vatru koje su željni. I, namesto da im komandujete ritam veslanja u galiji kojom upravljate, pričajte im o dalekim morima i svetovima koje još nisu videli. Tada će vas pratiti ne samo u osvajanju tih i inih (boljih) mora, već će sutra i sami biti dobri kapetani nekim novim brodovima sa nekim drugim veselim generacijama.